Posmatram jutros simpatični par vršnjaka koji su se čuknuli na Brankovom mostu…kako se klibere…razmenjuju telefone i rešavaju tu uobičajnu gradsku neprijatnost na jedan dosta civilizovan način…k’o da smo u Ženevi…daleko bilo…
I setih se jednog od mojih najvećih stručnih uspeha tokom dosadašnje karijere…kada se moja klijentkinja…duboko ranjena usamljenošću i posledičnim osećajem da mora da njoj nešto grdno fali čim je niko neće…isto tako čuknula sa jednim simpatičnim bradonjom prilikom dolaska na seansu…pa potom izašla sa njim na kafu kako bi rešeli sve formalnosti…pa počela da se smeje na njegovo lupetanje…pa se zaljubila…pa verila…pa prestala da dolazi…što je i ultimativni cilj svake psihoterapije…
Da se rastanemo bolji…mirniji i srećniji no što smo se sreli…
Posle smo se zezali…kako ono što ja uvek kažem usamljenim ljudima „da im neće Aladin doleteti na ćilimu pod prozor i povesti ih u noć“ i da moraju da se ponude sreći…može i jeftinije da prođe…u ovo doba preskupih limara…
No dobro…
Lepo je ponekad biti i dobar u svom poslu…
Pomagati ljudima…
Sedeti u njihovom uglu tokom tih teških rundi sa uvek favorizovanim životom…
I radovati se na sav glas kad pobede…
Uostalom…
Pobedi se ne gleda u zube…