Potpuno me je fascinirala činjenica koju sam pročitao u pomorskom muzeju u Lisabonu da najsmrtonosniji delovi svetskih mora za pomorce nisu oni gde duvaju jaki vetrovi i gde su česta nevremena…već naprotiv po zlu poznati predeli oko Ekvatora gde ponekad mesecima ne pirne ni dašak vetra…
Klasične smrtonosne zamke za brodove i posade na njima koje će tu veoma brzo ostati bez hrane i vode…nedugo zatim i bez razuma…a potom i bez života…
O kad biste samo znali koliko to isto važi i za ljude…
Ponekad je Mrtvo More u životima mojih pacijenata smrtonosnije od svakog mogućeg Predela Oluja…
To čekanje…dosada…i neprestano mučenje koje nigde ne vodi…dok se život i sve što je lepo u njemu polako gasi…a vreme odradi ono što najbolje ume…jednostavno istekne…
Prava je sreća da su naši životi neuporedivo više pod našim uticajem od okeana…
A i razdaljine od tuge do sreće su mnogo kraće…
Nećete verovati kakve sve Lavine Radosti par koraka u dobrom smeru mogu pokrenuti…
Tako da…dame i gospodo…ne čekajte povoljan vetar…nego vesla u ruke…i zapnite iz petnih žila…
Obično sreća drema baš tu negde iza ćoška…