Uvek sam verovao da je najveća mera Gospodstva to kako se osećaju ljudi koji su oko nas…
I da uvek postoji šansa da budemo nežni…saosećajni…pristojni i dobronamerni…
A boljeg primera za to i nema…od onog kada je pre neku godinu Jedan Moj Dobar Prijatelj…princ srpske nauke…u neko zlo doba u kafani…kada svaka duša traži sebi para…i kad se sve sme…mrtav ladan jednoj našoj poznanici koja mu se uporno i na sve moguće ženske načine udvarala…rekao – „Slušaj…ti si božanstvena žena…ja bih te inače otresao kao mače muštaklu…😀…ali ne mogu…zaljubljen sam u drugu ženu…stvarno nije do tebe…idi lepa…usreći nekog drugog momka“…poljubio je u obraz…i otišao…da dalje čašćava muzičare…i da lumpuje do zore…
Kakav car…
I koliko bi sve bilo lakše kada bismo bili dobri…iskreni…i pošteni jedni prema drugima…
Kada bismo se navikli da govorimo istinu…koja se uvek može sročiti tako da nekoga ne povredi…
Negde smo se zbunili sa ovim Barabama…
Koji sve nešto mute…foliraju…i prave se opasni i nedostupni…
Šire samo zlo oko sebe…
Mangupe ste uvek mogli prepoznati po tome kako tretiraju slabije od sebe…
Koliko su neustrašivi i kako samo kidišu na jače…
Koliko su radosti ljudima oko sebe doneli…
Koga su sve spasli pod kišobranom svojih pleća…
A ponajviše po broju ženskih uzdaha kada se spomenu…
Živela Gospoda Mangupi…