Volim onu od Vilhelma Buša da je „zavist najiskreniji oblik priznanja“…
Takođe…
Jako mi je lepa i izreka Navala Ravikanta koja kaže da je „želja u stvari samo ugovor koji potpisujemo sami sa sobom da ćemo biti nesrećni sve dok ne dobijemo to što želimo“…
Zato i treba biti jako obazriv po pitanju želja…
Neke su smrtonosne…
A neke oživljujuće do poslednjeg atoma u našem telu…
Sublimacijom ove dve izreke možemo doći do prostog zaključka da zavist koju osećamo prema nekome samo treba iskorstiti kao Putokaz u kom smeru mi lično treba jako da se potrudimo…
Naravno…
Ukoliko vredi plaćene cene…
Jer pazi kome zavidiš…
O kako sam samo zavideo bogatašima dok mi nisu postali pacijenti…
I vidi pod trbušnjaci… 🙂
A ako je ta želja dobro probrana…važna i najvrednija na svetu…toliko da sasvim vredi da budemo jako nesrećni dok nam se ona ne ostvari…
Šta onda čekamo…
Izvol’te dame i gospodo…
Od nečeg se i mora umreti…
Važno je imati zbog čega…i to onda uraditi sa osmehom…na bojnom polju koje smo sami sebi odabrali…
Kad ne budemo više mogli nogama ka njoj…
Uvek nam preostaju nokti koje možemo čvrsto zagrebati na putu ka našoj sreći…
A tada obično i ovaj odozgor’ zapevuši onu božanstvenu da ne zna želja šta je nemoguće…