Volim onu staru da se kašalj…siromaštvo i zaljubljenost ne mogu sakriti…
Slično je i sa idejom da smo bezvredni i da ne zaslužujemo ljubav…
I to se jako teško krije…
Možda se može utuliti dugotrajnom psihoterapijom…promenom načina razmišljanja…bezuslovnim prihvatanjem sebe i svojih nesavršenosti i pogrešivosti…pa dugotrajnim upražnjavanjem ponašanja koja nas mogu dovesti do osobina i životnih pozicija na koje možemo biti ponosni kad se pogledamo u ogledalo…
Ali samo možda…
I samo ponekad…
Stoga je neuporedivo bolje vazu ne ispustiti…nego lepiti krhotine…
Mada su ovi novi Lepkovi stvarno jako dobri…i potentni…
Ništa ne lepi Dušu tako dobro kao Ljubav kad smo najkrhkiji…
Niko tu nikad nije bio preizdašan…
Mada mi je i Kintsugi uvek bio fascinantan…
Vekovima stara japanska umetnost popravljanja polomljenih predmeta uz pomoć Zlata…
Tako da zlatom slepljeni predmeti na kraju i više vrede i lepše izgledaju…nego oni koji nikada i nisu bili polomljeni…
Kakva oda nesavršenosti…
Kakva oda životu…
Kakva oda teškim vremenima…
Kakva oda Dizanju Iz Pepela…
Ljudskom maniru vrednijem od svih…