Uvek sam se sa mojim pacijentima izazvanim nekim oblikom psihičkog ili telesnog ograničenja iz petinih žila trudio da radimo na tome da im invaliditet ne postane identitet…
I da pokušamo zajedničkim snagama da makar u kolicima…ili lupkajući sa štapom za slepe ispred sebe stignu do svega što im je važno…
Skoro sam se sa pacijentkinjom koja je slepa šalio da će njoj seks morati da bude baš jako dobar jer je osećajnija po prstima i koži…i više fokusirana na ugođaj…doživljaje i radost čulnog…a i da od ovih lepuškastih muškaraca nema neke posebne vajde u krevetu…tako da tu ništa posebno ne propušta… 🙂
No…uvek je to teško…
I lako je pametovati kad tebe nešto ne boli i ne ograničava…
I kad to nije tvoja muka…
A onda me je sasvim razbucala i nadahnula poruka koju je tata Ivane Španović…hodajuće (i skačuće) reklame za lepotu i talenat našeg naroda…poslao kada zbog povrede nije mogla adekvatno da se takmiči na olimpijskim igrama…
„Ponosim se tobom. Teže je pobediti strah, nego pokleknuti pod povredom. Hrabrost je nebeska vrednost, povreda tek činjenično stanje“– Tata
Koliko lepo…
Koliko ispravno…
Koliko zdravo…
Kakav Udžbenik za roditeljstvo…
Kakva ljubav…
Pustimo činjenice…
Život nije matematika…
Biti hrabar nema nikakvog smisla ako se ne bojimo…
Nedaće su samo neophodan začin da bismo mogli postati Heroji…
I uopšte nije bitno ko je dokle doskočio…
Ponekad je puno važnije odakle neko poleće…
A iz dubine duše verujem da je za sve naše lične Letove samo Nebo granica…
Ukoliko nešto jako želimo…
I ukoliko se puno potrudimo…
Zato su nam i važni Ljudi Putokazi…
Hvala dragi Španovići…