Uvek mi je bilo fascinantno kako se najviše pleše…peva i smeje u restoranima na moru gde se skupljaju matorci…ono 70+ ekipa…
Kao da to prisustvo smrti iza ćoška tera ljude da nekako žive punim plućima…i da uzmu sve što im život pruža…onako do zadnjeg daha…
Ili je to možda veliki Jung još i ponajbolje definisao…
„Starenje ne mora biti proces neizbežnog pada…već vreme sve jasnijeg preciziranja stvari koje su nam zaista važne“…
Bravo Matoraći… 🙂