„Doktore…
Kad biste vi znali koliko su mene do ludila dovodile te njegove Gomilice Čarapa koje je ostavljao svuda po kući…gde god se izuje…
I koliko sam se samo puta izdrao na njega…da ih momentalno skloni u korpu za veš…
Sada…dok je u bolnici…obilazim oko njih kao oko nekih Hramova…
Stanem…
Pogledam ih…
Zaplačem…
Pa se nasmešim kao neki ludak…
I obuzmu me odjedanput neka mila radost…tuga…i nesnosno nedostajanje…
Sve pomešano…
Ako sve bude dobro…i ako ikad izađe iz Tiršove…a hoće…znam da hoće…(krsti se užurbano)…pobacaću majke mi sve police za čarape koje imamo…
U našoj Kući se više nijedna nikada neće složiti…
Nemamo mi više vremena za gluposti…“
Psihoterapija…
Blistavo i strašno zanimanje…
Potresno…
I isceljujuće…
Psihoterapeuti po statistikama ne žive preterano dugo…
Ali makar svaki dan imaju vrlo upečatljive podsetnike na to šta je u životu najvažnije…
Na šta vreme treba trošiti…
I kako u stvari i treba živeti…