Jako mi se dopao fazon koji nam je juče ispričao jedan predivni Profa iz Dablina tokom predavanja o lečenju teških oblika depresije…
Zamolio nas je da dignemo ruke svi mi u publici koji bismo želeli da nam istog trena uplati milion dolara na račun…
Naravno 100 % nas u publici je diglo ruke…
Potom je rekao da postoji samo jedna mala caka…
A to je da se svi ljudi koji budu prihvatili ovu ponudu neće probuditi ujutru…i zamolio nas je da nastavimo da držimo ruke u vazduhu svi mi koji i dalje pristajemo na ponudu…
Mislim da vam je jasno šta se desilo…
I da brže spuštanje par hiljada ruku nikada niste mogli videti…
I zaista i jeste tako…
Samo mi o tome ne razmišljamo na pravi način…
Fokusiramo se na nedaće…
Umesto na Prilike…
Nesvesni kolika je privilegija samo i disati…
I imati mogućnost da taj kiseonik utrošimo jureći za nečim što nam je zaista i važno…
Ovo Jutro u kome smo se jutros probudili nedvojbeno vredi više od milion dolara…
Stoga…
Drage kolege Milioneri…
Nasmešite se…
Zabacite ramena unazad…
I izvol’te…
Široko vam polje…
I nek vam je sa srećom…
Neka Jutra zaista imaju moć da promene sve…

Po pitanju straha od smrti uvek me je smirivala misao da će nam tamo biti isto kao što nam je bilo pre no što smo se i rodili…
Samo ćemo ovaj put živeti i dalje u srcima svih onih ljudi koji su nas voleli…
Malo li je to?

Što bi nas neko voleo ako ni mi to sami ne možemo?
Stoga je zavoleti sebe paradoksalno i najbrži način da dođemo i do nečije tuđe ljubavi…
Zamislite Hotelčić na Moru u koga ni sam vlasnik ne veruje…
Zapušten…mračan…sa nadrndanim i ubijenim u pojam personalom…bez trunke dobre energije i optimizma…i sa neobično lošom ponudom ugođaja i radosti…
A onda zamislite taj isti hotel ukoliko ga Vlasnik prihvati takvog kakvog ga je nasledio…najčešće ni kriv ni dužan…potpuno nesavršenog i sa sto mana…i sa hiljadu problema od spoljašnjosti do organizacije…ali koji jedno jutro ustane i kaže „pa dobro kakav si da si moj si…samo tebe imam…ne moraš biti savršen da bih te prihvatio…da bih se prema tebi domaćinski odnosio…ili makar kao prema nekome drugom koga jako volim…i pokušaću sad da od toga što imam stvorim najbolji mogući…
Od danas počinjemo kompletno renoviranje po uzoru na najbolje hotele koje znamo…radićemo sve isto što i oni…ne treba tu biti puno pametan…ljudi.su već odavno sve smislili…i daćemo sve od sebe da našim gostima pružimo kompletan ugođaj…možda nismo hilton…ali možemo to biti u svemu što je zaista važno…možemo biti neviđeno šarmatni…vazda nasmejani…i nestvarno gostoljubivi…i možemo napraviti ovaj hotel da bude baš po našoj meri…da nama i našim prijateljima u njemu bude opušteno…prijatno i lepo…
Pa možemo se čak i jako prolepšati…
Možemo upotpuniti naše sadržaje i ponudu…
Možemo napraviti bazen na krovu…zaposliti dobrog majstora za koktele…i dovesti dobre muzičare…pa redovno organizovati sjajan provod…i lude noći…
Možemo dati sve od sebe da ljudima dok su kod nas bude zaista dobro i zabavno…
I da se osećaju sasvim uvaženim…
I možemo nastaviti da se svaki dan malo po malo unapređujemo…
Sve dok ne budemo sasvim zadovoljni…time što smo postali…
Baš takvim da nam je sada sasvim lako da se zavolimo…i da smo ponosni što je to baš naš Hotelčić…
Što ima neki svoj autentični šarm…
I što ima dušu…“
Već vidim…
Uz pristupačnu cenu…malo dobrog marketinga…i otvaranja za nova tržišta…i par uspešnih sezona…koje će doneti samopouzdanje i elan…i sredstva za nova ulaganja…i spolja i unutra…čitav buljuk željnih turista koji stoje na vratima…
Pa ko zna…
Možda se nekome toliko dopadne pa odluči tu i da ostane…
I da se tu za stalno zaposli…
Da shvati da bi jako uživao da se pridruži tom velikom poduhvatu da ovaj Hotelčić ostvari svoj puni potencijal…što je možda i najbolja definicija ljubavi…
Samo se amateri vazda bakću pitanjem šta je to sa današnjim Leptirima…što ih nema…i što ne dolaze…
Majstori se uvek bave cvetanjem…
Rastom…razovojem i ulepšavanjem sopstvenih Cvetova…
A tu je uvek samo nebo bilo granica…
Kao što je neće biti ni u posledičnoj najezdi Leptira…

April u Beogradu…
Malena bašta sjajnog restorančića…
Pauza za ručak…
U pretrpanom ambulantnom danu…
I majka i ja…
Ja: „Majko…slušaj divne vesti…moj kum Petar…i braća Veselinović su postali konačno asistenti na medicini…znaš ih sve sa faksa…dolazili su kod nas sto puta…toliko sam srećan…evo i u našoj zemlji…konačno kvalitet da ispliva…ima nade…“
Majka: pogled u stranu…omanji gutljaj espresa…tihi uzdah…i ovlaš… „eto…a ti radi onu tvoju psihologiju“… 藍藍藍
Da ne bude zabune…
Niko na svijet nije dobio više ljubavi…podrške…razumevanja i pažnje od mene…
U nikoga nije toliko verovano…
I lako bih je kandidovao za svetsko prvenstvo najboljih majki na svetu…
I bila bi potpuni favorit…
Bez ikakve sumnje…
Ali…
Kao što znaju svi vraški privilegovani ljudi koji ih još uvek imaju…ili su ih makar nekad imali…
Niko neće moći ni tako lako da vam se popne na glavu… 
Iz čiste dobronamerne brige…
I iz čiste ljubavi…
Sa idejom da i dalje treba da zaštite nekoga koga mnogo vole…
Makar imao i četrdeset godina…
Živele majke!
Eto ga skoro evropski kongres…
Baš sam se uželeo priče o kapi u aprilu koju ipak treba da ponesem za svaki slučaj…
Papučama protiv smrtonosnih gljivica za bazen…
I probiotiku…
Samo se penjite…
U ovim godinama zvocanje postane pomalo smešan ritual protiv uroka…
I sve manje i manje smeta…
Samo nek ste vi nama žive i zdrave…
Još sto godina…
Nosićemo i kape i papuče… 

Ponekad je sva suština života u tome da kada nas ogromne…presnažne…neuhvatljive…i sasvim neočekivane Pesnice Života iz sve snage opale po sred nosa da se setimo bitne razlike između Nokdauna i Nokauta…
Nokaut je kad je borba definitivno gotova…kad nema više ustajanja i samo nas iznesu iz ringa…ili smo se jednostavno potpuno predali…i bacili peškir…
A Nokdaun je sastavni deo svakog bokserskog uspeha…
Nema Šampiona kome sudija nije brojao do deset dok ošamućen leži na podu ringa…i nema pojma gde se nalazi…i sve ga toliko boli da bi najradije samo ostao dole…i večno zaspao…
Razlika je uvek u Ustajanju…
I u količini karaktera i srca…a ponekad i onoga malo nižeg…koje su mukotrpnim treningom brusili sve dok nisu navežbali šampionsku karakteristiku važniju od svih…
Sklonost Ka Ustajanju…
Nema sigurnije osobine po kojoj ćete raspoznati Šampione…
I u boksu…
I u življenju…

Volim što se niko ne ljuti na More zbog toga što je ćudljivo i nepredvidljivo…
Što će nekad biti ono zlatni dan…sunce…mir…savršenstvo i bonaca…
Ponekad će biti oblačno…sa vetrom…i sa onom nepodnošljivom tenzijom pred kišu u vazduhu…kad samo što nisu naišli loši dani…
Povremeno će biti potpuna kataklizma…munje…grmljavina…potop od kiše…talasi…i spašavaj se ko može…
Ali će onda opet doći i Duga nakon svega toga…da ulije novu nadu…i da nas ubedi da će…ma koliko delovalo neverovatno u trenucima dok jako grmi…kad tad sve doći na svoje…ukoliko budemo strpljivi…i verujemo u to…
I krug će se zavrteti još jedared…
I nikome to ne smeta…
Niti iko traži da pravila budu drugačija…jer bi tako bilo lepše…
Svi su More prihvatili onakvim kakvo zaista i jeste…
A ne onakvim kakvo bi bilo lepo da bude…
I svi mu se raduju baš takvom…
Zamislite samo…
Da smo takvi prema Ljudima koji nas okružuju…
Prema Životu kao takvom…
Toj beskonačnoj i prokletoj Sinusoidi lepog i ružnog…
A zamislite tek…
Da smo takvi prema sami sebi…
I da ni tu ne zahtevamo previše…
Već da stvari zaista prihvatamo onakvim kakve jesu…
Odbacimo nepotrebne forme…
Stvarno je jaka stvar da li nam je obala peščana ili kamenita…
Svaka je za nešto dobra…
Zavisi samo šta se čoveku tog dana radi…
Posmatram…pije ili roni…
I fikusiramo se na suštinu…
Da je more provod…more su koke…more je izvor života…kako Lepi reče u onoj pesmi…ultimativni izvor radosti…inspiracije…i vrhunski rasterivač za nebitno i ružno…
A da se opet svakako trudimo da bude bolje…
I da mi budemo bolji…
Mic po mic…
Ali u pravom smeru…
Gde bi nam samo kraj bio…
Bila bi vazda gužva za našim stolom…
I ona lepa iščekujuća euforija u nama…
Kad samo što nije špic sezone…

Uvek sam se divio pesnicima koji u jednom stihu kažu više no što na primer ja mogu za čitav tekst na pet strana…
Kao ono čuveno Duškovo „Stiglo je proleće i žao mi je svih onih kojima to nije važno“…
Kakav je to samo talenat…
I supermoć…
A onda je moja koleginica danas nehatom na svojoj stranici podelila ove čarobne stihove…koji su nešto najlepše što sam ove godine pročitao…
I pogađaju me do kostiju…
I kao psihijatra…
I kao čoveka…

„Neću da pijem tablete
da bih podnosila život –
život treba da se živi
na način da od njega
srce lijepo poskoči,
a ne da se od njega bježi
čim se otvore oči,
da se pjeva, psuje i reži
ako treba
i sve tako, od zemlje do neba,
da se otvore putevi
za koje se dugo cipele čuvaju,
za one posebne, koje se gledaju
i rijetko obuvaju,
a ne može tako!“

Stihove je napisala pesnikinja Aleksandra Vujisić…
Oni su deo pesme “Aritmija u cipelama” (što je samo po sebi potpuno genijalan naziv) iz zbirke “Slon na trapezu”…
Duška više nema…ali ovaj prostor nikad nije bio škrt u talentu…
Stoga zapratite ovu ženu…
https://www.facebook.com/share/95ho2ZJDMwCaQJG3/?mibextid=qi2Omg
Sjajna je…
I da…
Srećan vam April! 😀