Volim što se niko ne ljuti na More zbog toga što je ćudljivo i nepredvidljivo…
Što će nekad biti ono zlatni dan…sunce…mir…savršenstvo i bonaca…
Ponekad će biti oblačno…sa vetrom…i sa onom nepodnošljivom tenzijom pred kišu u vazduhu…kad samo što nisu naišli loši dani…
Povremeno će biti potpuna kataklizma…munje…grmljavina…potop od kiše…talasi…i spašavaj se ko može…
Ali će onda opet doći i Duga nakon svega toga…da ulije novu nadu…i da nas ubedi da će…ma koliko delovalo neverovatno u trenucima dok jako grmi…kad tad sve doći na svoje…ukoliko budemo strpljivi…i verujemo u to…
I krug će se zavrteti još jedared…
I nikome to ne smeta…
Niti iko traži da pravila budu drugačija…jer bi tako bilo lepše…
Svi su More prihvatili onakvim kakvo zaista i jeste…
A ne onakvim kakvo bi bilo lepo da bude…
I svi mu se raduju baš takvom…
Zamislite samo…
Da smo takvi prema Ljudima koji nas okružuju…
Prema Životu kao takvom…
Toj beskonačnoj i prokletoj Sinusoidi lepog i ružnog…
A zamislite tek…
Da smo takvi prema sami sebi…
I da ni tu ne zahtevamo previše…
Već da stvari zaista prihvatamo onakvim kakve jesu…
Odbacimo nepotrebne forme…
Stvarno je jaka stvar da li nam je obala peščana ili kamenita…
Svaka je za nešto dobra…
Zavisi samo šta se čoveku tog dana radi…
Posmatram…pije ili roni…
I fikusiramo se na suštinu…
Da je more provod…more su koke…more je izvor života…kako Lepi reče u onoj pesmi…ultimativni izvor radosti…inspiracije…i vrhunski rasterivač za nebitno i ružno…
A da se opet svakako trudimo da bude bolje…
I da mi budemo bolji…
Mic po mic…
Ali u pravom smeru…
Gde bi nam samo kraj bio…
Bila bi vazda gužva za našim stolom…
I ona lepa iščekujuća euforija u nama…
Kad samo što nije špic sezone…