Pisao sam već o tome kako je najsigurniji miljokaz urednog detinjeg razvoja pojava autentičnog i zdravog osmeha kod deteta…
Razmišljam…dok čekam let koji će me vratiti u realnost sa predivne konferencije na kojoj sam bio ovaj vikend u Budvi…o odraslima koji se smeše…
Razmišljam o Ljudima Hodajućim Osmesima…
Ljudima koje prepoznajete po zubima…razvučenim usnama…Smejalicama na obrazima…i nasmešenim očima…
I po tome što vam je u njihovom društvu uvek Duša na mestu…
Po tome što dok plešu u polumraku nekog bara…naravno ne prestaju da se smeše…žmure…i dižu ruke visoko u vis…kada je refren njihove omiljene pesme u kafani…
Po tome što nastavljaju da pevaju na sav glas…kad se muzika ugasi…i pošten svet kreće da se razilazi svojim kućama…
Oni ne…jer jednom se živi zar ne?
I postoji još toliko mnogo prilika do zore koje mogu provesti zacenjeni…i zagrljeni…
U onoj lucidnoj armosferi…kad je društvo dobro…i šala šalu stiže…
I po tome što nakon nekoliko dana sa njima ne morate više razmišljati o antidepresivima i o započinjanju psihoterapije…
Razmišljam koliko su dragoceni…
Koliko su oni neka Kosmička Brana tome da se sve ne raspadne…i da ovaj svet ne ode sasvim dođavola…
I koliko svi treba da ih čuvamo…
Jer su prevažni…
Odavno znam da nema uspešnijih i bolje dizajniranih primeraka naše vrste od njih…
Živeli Hodajući Smajliji…
I sve vam cvetalo…