Volim onu staru diplomatsku izreku koja kaže da na međunarodnom nivou ne postoje večni saveznici niti večni neprijatelji…postoje samo večni interesi…
Okreni…obrni…slično je i u partnerskim odnosima…
I tu su samo nečiji interesi večni…
Svakako vremenom promenjivi…
Ali nema većeg ljudskog prava od onoga da svako uvek ima pravo na svoje sopstvene potrebe i želje…
Kakve god one bile…u nekom trenutku…
Pustite godine…papire…običaje…regule i nekretnine…
Na to se uvek treba kladiti…
Što bi nas neko menjao…
Ukoliko možemo da ga nasmejemo…
Da ga smirimo…
Da ga zaštitimo…
I da mu život učinimo smislenijim…lakšim…lepšim…i zabavnijim…
Ukoliko se i dalje raduje vremenu koje provodi sa nama…
I ukoliko zajedno idemo u istom pravcu…ka nekom boljem mestu…sa boljim pogledom…
S druge strane…
Svakako da su okolnosti promenjive…
A kamoli ljudi…
Pa i da nas zamene…
Jaka stvar…
Što bismo se sekirali…
Ukoliko smo paket usluga koje možemo nekome ponuditi kao ljudsko biće…nabudžuli toliko da je potražnja na tržistu za baš takvim društvom maltene neograničena…
Dugo mi je trebalo da shvatim…da ona druga izreka koju volim…“jedan se otegao…drugi se protegao“…
Nikad i nije bila oko tog nekog drugog…
Već oko nas kao Prilike…
A tu je uvek samo nebo granica…