Bukvalno ne pamtim da me je skoro išta tako oduševilo kao kada sam sinoć pročitao onu staru Demokritovu misao da je „sve što postoji u vasioni plod slučajnosti i neizbežnosti“…
Fascinantno…
Samo sam odložio knjigu…i sat vremena blenuo u plafon…i razmišljao o istinitosti tog paradoksa…
Dakle…
Umrećemo sasvim neizbežno…
Naše je da iz petinih žila pomognemo slučajnosti da nam…dok smo još živi…iznedri ljubav…radost i uživanciju…
Neki smisao…koji god odabrali…od bezbroj mogućih…
Ne vidim važniji životni zadatak od tog…