Pisao sam već o tome kako uvek na poslednjoj seansi pitam pacijente šta im je najviše pomoglo…
I kako to nikad ne bude nešto stručno već obično bude nešto smešno i sasvim neočekivano…
Tako beše i maločas…
Kad mi je stigla slika od moje pacijentkinje nasmešene od uveta do uveta ispod Ajfelove kule…sa porukom…
„Hvala što ste me naučili da se Junak isto boji…ali stigne kako zna i ume tamo gde mu je važno…i da ako ću već da budem prepadnuta…mnogo je bolje da to budem u Parizu nego u Borči“… 🙂
O kakav lep radni dan…
O kakva lepa profesija…
Hvala svim našim pacijentima koji svojom ogromnom hrabrošću i trudom čine da se mi osećamo dobrim u svom poslu…
Veće satisfakcije od toga nema…
Živeli Diskretni Heroji…
I samo napred…
Čuo sam da je Njujork prosto čaroban u proleće… 🙂