Sjajno sam razmišljanje juče od prijatelja koji se dugo bavi pitanjem – ima li život uopšte smisla kada je ovoliko težak…ružan i nepravedan?
Njegov odgovor je sasvim jednostavan…
„Nema…
Ali kako to da kažem mom sedmogodišnjem sinu koga prosto obožavam…koji sedi bezbrižno zavaljen u korpi od bicikle…nasmešen i potpuno zamusavljen od Sladoleda…dok jezdimo oko Ade Ciganlije u prolećni sunčani dan“…
Kakva jednostavna mudrost…
Globalno nema…
Ali lično se uvek može pronaći…