Sećam se kad nam je na jednom kongresu u Parizu kolega iz Njujorka pričao koja su njegova pravila za preskakanje reda na listi čekanja koju ima za svoje klijente…koja je u tom trenutku bila oko godinu i po dana…što je sasvim uobičajno za vrhunske psihoterapeute u njegovom gradu…
Rekao nam je da je on uvek bio protiv uobičajnog američkog pravila da ukoliko želite da ne čekate i da idete preko reda…može ali morate da platite neku sumanutu sumu za prvu seansu…tipa 5-10 puta vaše regularne cene…jer mu je to uvek zvučalo nepošteno i preterano favorizujuće prema ljudima koji već imaju privilegiju da novcem mogu rešiti dosta svojih problema…i da zato nikada nije bio pobornik toga…
I da on ima samo dva principa kako neko može doći preko reda…
Ljubav i Smrt…
Ljubav…ukoliko je to Neko Važan Nekom Njemu Važnom…na primer mama od kolege…ili brat od druga…
I Smrt…kada neko umire uskoro…pa iz objektivnih razloga ne može baš puno da čeka…jednostavno…tamo gde je pošao psihoterapija mu više neće ni biti potrebna…
Svi ostali moraju da sačekaju…
Jer želi da radi maksimalno etički…profesionalno…posvećeno i dobro…
A to je moguće samo kada se radi MALO…
Potom mi se urezalo kada nam je rekao kako je naša sveta dužnost da otkažemo seansu  kada mi nismo dobro psihički…i da je to jedino etički i profesionalno…pa da odemo kod svog psihoterapeuta…ili da se samozakrpimo…kako znamo i umemo…jer je naša obaveza da štitimo blagostanje i dobrobit naših pacijenata…po svaku cenu…čak i od nas samih…
I da je sam psihoterapeut dužan da obezbedi sebi dovoljno kvalitetan život u slobodno vreme…kako bi imao klijentima odakle da da…
Što je drugi suštinski razlog zašto uvek treba raditi MALO…ali što će nažalost neminovno dovesti i do liste čekanja…kod svakog iole kvalitetnog…
I da zato treba jako da podržimo i da se obradujemo svakom novom mladom kolegi koji kreće u ovu divnu i važnu profesiju…
Jer trebaće i klijentima…
Ali i nama samima…
I to mi se sve jako dopalo…
Sećam se kada je Kobi Brajant pričao kako je celo leto pokušavao da navežba neki Džordanov potez…
Da ga ukrade…
I usavrši…
Dok ne postane i njegov zaštitni znak…a ne samo Džordanov…
Ne treba biti puno pametan u životu…
Sasvim je dovoljno da procenimo ko je pametniji od nas…
Pa da počnemo da ih imitiramo…
Što je vazda i bio najveći znak divljenja…
Sve dok to čemu smo se divili ne postane integralni deo i nas samih…
A ko zna…
Nikad ni možemo znati ko se sve na nas ugleda…
A ko će se tek ugledati…
Bolje da se mi pokažemo…
Što je sigurno…sigurno je…