Tačno mogu da ga zamislim kako sedi tu…
U uglu restorana Borova glava na vrhu Zlatibora…
Kako mu se sve skupilo…
Kako je prethodnih nekoliko nedelja sve bilo pravi pakao…
Još od onog trenutka kada su videli tu prokletu i nenormalno veliku brojku na rutinskoj laboratoriji njegove supruge…i kada se ceo njihov dotadašnji život prosto srušio kao kula od karata…
Kako se trudi da ne zaplače…jer samo to još treba njegovoj supruzi…koja pokušava da jede teleću čorbu iako joj duša neće…i nemo gleda u jednu tačku…malo umorna od stresa…i puta…i svega…a malo drogirana od lekova za smirenje…
Vraćaju se sa Ostroga…jer gde bi uopšte i mogli pre otići…po spas i pomoć…nakon što su im na Klinici za hematologiju…nedvosmisleno rekli da jeste to…čega su se najviše i pribojavali…i da lečenje kreće od ponedeljka…da će dati sve od sebe…da je medicina jako napredovala…ali da je sada sve u Božljim rukama…
On prosto ne može da prestane da posmatra Porodicu preko puta njih…
Najobičniju na svetu…
Tatu bradatog domaćina u šarenom džemperu …rumenog sinčića u njegovom krilu…koga hrani svojom karađorđevom…i krompirićima…svog umusavljenog od majoneza…majku sa kosom vezanom u kiku…u sasvim izanđaloj trenerci za put i kovrdžavu ćerkicu zagledanu u telefon sa druge strane stola…koje umiru od smeha dok komentarišu neki smešni klip sa psima na instagramu…
Pravu Reklamu za Sreću…
Razmišlja kako ništa nije shvatio…niti ukapirao na vreme…
Prođe mu kroz glavu kako se prošle godine sit nasekirao oko toga kako im je na moru padala kiša…kako su im komšije bile bučne…kako mu auto ne vuče baš nešto uz Zlatibor…i kako mora pod hitno da zaradi za novi…kako jagnjetina i nije bila baš nešto…i kako ga sutra u Beogradu čeka sto obaveza…jurnjava za novcem…za slavom…za pozicijom i za titulama…
Hiljadu i jedan problem…
Neprestana i surova sekiracija oko nevažnog…
Ali sada razume…
Sve je to potpuno nebitno…
I nema nikakvog smisla…
Srećnijih ljudi u Srbiji trenutno od ove porodice nema…
Njih četvoro…
Reklama za normalnost…i za sreću…
Za malo i skormno…koje je uvek bilo sasvim ogromno i neprocenjivo…
Ubija ga pitanje da li će njih dvoje ikada ponovo imati nešto slično?
Samo da još jednom imaju privilegiju veću od svih…
Da se vole…
Da su zajedno…
Da su zdravi…
I da bezbrižno ručaju u povratku sa nekog Mora…
Te obične neprocenjive trenutke…
Potpuno savršene malene uspomene…
Zaleđene besprekorne momente u večnosti koji će mu uvek izmamiti osmeh kada na njih pomisli…
Obećava sebi u tom trenu…da ako Vasa odradi ono svoje…u šta čvrsto veruje…nikad više neće kukati oko gluposti…niti želeti nešto nebitno…
Bogohuliti oko gluposti…
Ponavlja u sebi Molitvu koju je satima ponavljao pred kivotom…
Samo da ona bude zdrava…
Ništa im više ne treba…kao Porodici…
Svetac može slobodno da ih štiklira…
I da se posveti drugima…kojima je potrebniji…
Sada to zna…
Uostalom…
Ako je nešto dobro u muci…to je što nam ona da dublji i širi pogled na svet…
I na to šta je zaista važno…
Samo najmudriji su toga svesni dok je sve dobro…
Većina nas to shvati naknadno…
No dobro…
Nikad nije kasno…
Da postanemo Bistrooki…
Pogleda izoštrenog na suštinu…
Lake sudbine su kuriozotet na ovoj planeti…
Zato je i važno da u nekom trenutku donesemo odluku da ćemo biti veći od naše sopstvene…
I da ćemo se boriti do poslednjeg daha…za ono što nam je najvažnije…
Da opravimo vrline važnije od svih…Zahvalnost i Skromnost…
I manir da slavimo Male Radosti…
Ne bih se ja kačio sa Vasom…
Čudotvorac je to…
Eto njih dogodine…
Kako šalju piće umornim i potpuno zbunjenim kamiondžijama preko puta njihovog stola…
I kako Pavle Vujisić od jednog od njih pita začuđeno…“Hvala lepo…ali zašto…ne poznajemo se…?“
Već ih vidim kako se smeše…
I odgovaraju u glas…
„Onako…
Srećni smo…
Volimo se…
Zajedno smo…
Zdravi smo…
I idemo na More…
Ima li uopšte i većeg razloga za slavlje?“