Naša čula su potpuno nesavršena…
Naše tumačenje realnosti je uvek visoko subjektivno…
Svako naše mišljenje…stav…ili asocijacija su ekstremno individualni…i mnogo više uplivisani našim emocijama…nego nekim racionalnim arbitražama…
Nikako vam to ne mogu bolje objasniti no preko jedne simpatične anegdote koja mi se desila pre neku nedelju na seansi…kada je moj pacijent spomenuo da ga pesma „Sve još miriše na nju“ od Parnog valjka nekako uvek rastuži i ubaci u neku setnu melanholiju…jer ga seća na jednu njegovu davnu ljubav…i lepe trenutke sa njom…
Onda smo posle razgovarali o tome…to lepo obradili…i upakovali da počne da mu koristi…
Ali me je sve vreme dojmila misao da mene ta pesma nekako uvek nasmeši…ubaci me u radost…i ogromnu ljubav prema jednom od mojih najboljih i najvrednijih prijatelja…znate onih Duhovitih Dobričina i Ljudi Džinova bez kojih život zaista ne bi imao nikakav smisao…
Naime…
Anegdota se naime dešava tamo negde na sredini naših studija u jednoj od onih tada sasvim običnih noći koje tek kada ostarite shvatite koliko su dragocene…
Sedeli smo kod druga u stanu…njegova baka sa kojom je živeo je otišla u neku banju…pa smo mogli tu da se opustimo…i da napravimo klasičnu sirotinjsku a sasvim savršenu studentsku sedeljku…
Malo smo pili…malo slušali muziku…puno se smejali…i generalno jako uživali…
Negde pred zoru…
Svako je pozaspao gde se našao…
I noć se polako privela kraju…
Onda smo se ujutru polako svi probudili…i shvatili da pomenutog Dobričine jednostavno nema nigde…malo se zabrinuli…da bi me vrlo brzo domaćin žurke pozvao i rekao – „Dođi majke ti da vidiš ovo“…
I imao sam šta da vidim…
Dobričina se lepo pružio u bakinom krevetu… pokrio se svim onim ogromnim jorganima…i snom pravednika hrkao na sav glas…
I vi se sad verovatno pitate kakve veze ova priča ima sa Parnim valjkom…
Ne bi imala nikakvu da Dobričina nije odmah čim smo ga probudili rastegao taj blaženi osmeh i zapevušio „Sve još miriše na nju…i noć i dan…i jutro što će doći“… 🙂
I eto…
Nikad više nisam čuo tu pesmu a da se nisam od srca nasmešio…
I da nisam pomislio koliko smo svi mi privilegovani koji ga imamo u životu…
Jer…
Verujte da bi od ovakvih Bisera mogao roman da se napiše…koliko ih je za ovih dvadeset godina koliko se družimo samo bilo…
Setite se ovoga kad vam sledeći put budu nejasne tuđe reakcije…
Ko zna na šta ih to asocira…
Nažalost…životi su teški…i ljudi obično imaju ružna i tužna sećanja…zato su im reakcije često i neprijatne i po njih…i po nas…
Ali to je duga priča…
Čojstvo je braniti drugoga od sebe…ma koliko smo ranjeni…
Ali ne može to svako…
Ponekad je najveći životni uspeh ne postati zao…ma šta da nas je snašlo…
A to mogu samo Najveći…
Zato su Dobričine i važne…
Da bi nam bojile život…
Da bi nas punili radošću…
Da bi nam bili povod za večiti osmeh…
Da bi od sasvim običnih trenutaka i okolnosti pravili Čarolije…
Ništa na ovom svetu nije dragocenije od njih…
Zato je toliko i važno da ih sačuvamo…
I da nađemo način da im nekako stavimo do znanja koliko su samo neprocenjivi…