Jako volim onaj dalmatinski izraz „danas ima Mora“…koji označava činjenicu da je danas more nemirno…da ima velikih talasa…jake struje…da je vetar jak i nepredvidiv…i da je možda danas bolje samo ga hvaliti…diviti se snazi i lepoti…a držati se obale…
Kako lepo…
Kako neosuđivački…
Kako prihvatajuće…
Uvek mi je bilo fascinantno kako ljudi koji obožavaju…žive uz…za i od mora njega neće nazvati ružnim…nemirnim…opasnim…ili strašnim…
Već će samo reći ono njihovo milozvučno „ima Mora“…
Jednostavno poštuju ga…
I ne traže od njega ono što nije…
Dive mu se…
Uzimaju ono što je lepo…
A čuvaju se od opasnog…
I čekaju dane kada će sve biti bolje…i mirnije…
Čoveče kako mudro…
I zamislite samo da smo u stanju da kažemo…
Ima Žena…
Ima Muškarca…
Ima Ljubavi…
Ima Strasti…
Ima Života…
Kako bi nam samo svima lakše bilo…
Principi guštanja su sasvim isti…
Izbegni opasne…
Uživaj maksimalno u dobrim…
Poštuj Igru kao takvu…
Nadahni se lepotom…
I jako se zabavi dok još možeš…
Pravila su kao što vidite posve ista…
Ko je dobar Moreplovac…
Ko je lepo plovio…
Ko je izvukao živu glavu…
I ko je uspeo da obiđe Svet…
Imaće na kraju onaj posebno zadovoljni pogled ka Pučini…koji imaju svi stari Mornari…
I misao…koja bubnji duboko u grudima…
E dobro moje More…šta smo mi sve prošli…
Uprkos svemu…
Kako je samo vridilo…
Kako je samo bilo lepo…
Što me to uopšte i pitaš…
Naravno da može novi Đir…
Ionako…
Oduvek…
Navigare necesse est…
Ploviti se mora…