Uvek me je do kostiju potresala ona Bertonova rečenica iz Anatomije melanholije – „Ako postoji pakao na ovom svetu, on se nalazi u duši depresivnog čoveka“…
I odavno znam da je to jedna velika istina…
I sa ove i sa one strane…
Ono što još više znam je da je psihijatrija neverovatno napredovala u poslednjih nekoliko decenija…
I da pakao više nije bezizlazan…niti neizlečiv…a kamoli da u 2023. godini postoji i jedna jedina depresivna osoba na ovom svetu kojoj ne možemo makar malo pomoći…a često i sasvim…odgovarajućom i neophodnom kombinacijom pomoći…
Lekovima…
Psihoterapijom…
Hospitalizacijom ukoliko je zagustilo…
Motivisanjem da počnu da uređuju svoje živote…
Edukacijom koliko su zdrave i konstruktivne navike pogotovo u ovakvim situacijama ponekad i presudna prečica do zelene grane…
Još jednom nepristrasnom pameću u njihovom uglu dok naši pacijenti žmure od bola i straha…i iz petinih žila boksuju sa nagomilanim životnim problemima…
Navijanjem iz sveg glasa za njih dok primaju neverovatno bolne udarce od života…i dok se bore kao lavovi da ustanu iz nokdauna…
Ostajanjem uz njih…pogotovo dok im ne ide…
Saosećanjem…
Strpljenjem…
Razumevanjem…
Podrškom…podrškom…podrškom…
I onom lepom ljudskom ljubavlju…koja je možda i najvažniji protivotrov ništavilu…
Pa malo po malo sve dok ne izađu iz kazana…
Zato je toliko i volim…
Zato je toliko i spektakularna…
Retko gde ćete naći zanimanje sa više satisfakcije…
Kad je teško često se setim da je to samo zbog toga da bismo se na kraju svi zajedno još više radovali…
Čist zaplet i razvoj Likova…
Pred Happy End…