Nikada i nije bio problem u tome što nas neko neće…
Već u tome što nemamo kud…
I u tome što mislimo da taj neko drži ključeve naše sreće…
Neobično je srećna okolnost da su ti ključevi u stvari uvek kod nas…
I da je puteva prosto neopisivo mnogo…
Makar na jednom od njih se nalazi baš sve ono što nam je potrebno…
Jednostavno…
Nekad se bespotrebno ljutimo na ključeve…
A u stvari samo stojimo pred pogrešnim vratima…
A da ne pričam tek o čudotvornoj… isceljiteljskoj i usrećujućoj moći Odškrinutih Prozora…
Retko šta na ovom svetu pruža tako Lepe Prizore…