Kad god čujem na psihoterapiji rečenice tipa…
„Ma ne pitajte…celo prepodne trči po klinici…celo popodne juri privatno…vikendom dežurstvo…slobodne dane idem u Bosnu po pozivu da predajem…prosto nemam vremena za sebe…kako da ne budem nervozna i nadrndana sve vreme“…
Ili…
„Kako doktore da se ne ugojim…jedi kod žene…pa jedi kod ljubavnice…pa vodi pripravnicu na večeru i vino…kako da smršam…“
Ja se setim moje prekrasne Profesorke…
Od koje sam učio psihoterapiju…
Jedne ozbiljne Gospođetine…
Jednog pravog intelektualca…
Erudite i boema…
Jedne Žene-Putokaza…i Svetionika…
Kako je na jedno slično „kukanje“ našeg kolege na edukaciji samo nasmešila…samo podigla taj nestašni brk…namestila naočare i kroz taj osmeh koji imaju samo prepametni ljudi rekla…“Kolega…da bi smo rešili taj vaš problem…najpre moramo da utvrdimo da li se sa njim hvalite ili žalite „…
Sećam se te tišine…u prvih par sekundi…
A onda i još jačeg grohota…
Svih nas…koji smo bili prosto raspamećeni tim majstorskim manevrom…
I prosto sam osetio kako smo svi u toj prostoriji za mrvicu postali bolji psihoterapeuti…zauvek…
I od tad to uvek primenjujem…
Prosto je…
Apsolutno nikada ne treba lečiti ono čime se ljudi hvale…
I na šta su ponosni…
Eventualno možemo prodiskutovati o motivima…
Svesnim i nesvesnim…
Zdravim i nezdravim…
Razumnim i nerazumnim…
I potanko proanalizirati nečiji način razmišljanja..
Ali…
Na kraju krajeva…
Znate li ko može mene ubediti da živim drugačije no što ja mislim da treba?
Baš niko…
Osim mene samog…
Kad to jednom odlučim…
E ta Osoba isto može pomoći i svakome drugom…
Odavno znam…
Svako na kraju sam sebe jedino i može spasiti…
Fantastična je okolnost…
Da ko god tu osobu ne može pronaći u sebi…
Može je postepeno stvoriti…
Mic po mic…
Uporno i polako…
Zato i služi psihoterapija…
Zato je toliko i sjajna…
Zato je toliko i dragicena…