Zaljubljeni par u potpuno prašnjavom yarisu sa tablicama koje su registrovane 3000 km od mesta gde stojimo i cekamo da se ukrcamo na trajekt…koji se kliberi na sav glas i cmače na svakih dva minuta…
Deda i baba u mom autu snova…M4-ci švajcarskih tablica…kao reklama da muškarci nikada ne odrastaju…samo se menjaju vrednosti njihovih igračaka…i da ima još vremena da se bude dečak…radostan i zabavljen do srži…po tim krivinama koje vraški brzo proleću…makar i sa sto godina…
Catwoman na onom ogromnom motoru za veliki put…kaciga…odelo koje ističe jednu opštu prezgodnost…svi oni štitnici…deluje da je sama…i kao neki tajni agent…ili heroina akcionog filma…lepa i neustrašiva…pije svoj red bul…i verovatno na telefonu pravi plan kako će i ovo ostrvo projuriti na motoru…za dan dva…pa onda odjuriti na sledeće…kao i svaki pravi avanturista…koji se ničega ne boji…i koji sve hoće da proba…
Litvanska porodica…svi plavi…svi preplanuli…onako kako samo sloveni izgore na moru…superb karavan sa sve biciklama na kraju…i onim krovnim koferom…petsto različitih pojedinačnih predmeta po kolima…od tableta do toalet papira…mama služi neko čudo od testa sa dzemom…koje izgleda preukusno…kao i uostalom sve te domaćinske poslastice koje sve majke ovog sveta spremaju kada porodica kreće na put…
Tri momka u raspalom grande puntu…sa obližnjeg kopna…trešti hit na lokalnom jeziku…suvozač i momak odpozadi cepaju pivo…u onoj euforiji koju samo muško društvo može imati kada kreće na road trip sa idejom da sve žene…a pogotovo one najlepše…baš njih čekaju da se opčine njiihovim udvaranjem…i da je ovo leto baš to…kad će im jako dobro ići sa ženama…i kad će sve prštati od seksa…(simpatični su mi…malo im zavidim…a malo znam da to neće sve baš biti tako kako zamišljaju… 😉 )
I porodica Nemaca u potpuno čistom audiju…naočare za sunce…on obrijan…ona isfenirana…verovatno su triput spavali u motelima od Nemacke dovde…dete pozadi sedi mirno u sedištu za decu i gleda kroz prozor kao neki zamišljeni filozof…nit’ jedu…nit’ slušaju muziku…nit’ deluju srećno i uzbuđeno…ali su potpuno smireni…i nekako dostojanstveno odmereni…i uređeni…prosto mogu da zamislim kako im je i čitav život takav…bez trzavica…bez ogromnih uzbuđenja…ali i bez padova…muka i problema…i neizvesnosti…jedna ravna linija…
Možda sam samo bio srećan i uzbuđen što i ja idem na letovanje…
I pun nekog elana…i optimizma…i radosti…
Nekako su mi svi ti ljudi delovali srećno…
Kao reklama za čovečanastvo…
I Zemljane…
I kako život može da bude jako lep…
Ali ono što sigurno znam je da je najvažniji zadatak koji svako od nas ima u ovom životu upravo da otkrije kako baš on lično treba da živi…
Kako bi bio najsrećniji i najispunjeniji…
Koji je to stil života…koji će se najviše uklapati sa našim vrednostima…sa onim što mislimo da je važno…i što će nas najduže i najviše činiti zadovoljnim…
Prosto je…
Svako od nas treba da postavi sebi pitanje u čijoj bi koži od ovih ljudi koji su stajali oko mene u redu najradije bio?
Ili u kom tačno prevoznom sredstvu od 500 automobila…motora i kamp kućica koji su čekali da se ukrcaju na trajekt…
I kako tačno treba da živi od 5000 različitih načina kako se može živeti..
Jer sve je ok…
Svaki životni izbor…koji ne ugrožava nikoga drugog…
To je i poenta Slobode…
Živi kako ti misliš da treba i pusti druge da to isto rade…
Važno je samo otkriti kako nam najviše može biti potaman…
Na osnovu nas samih…
I onda prevrnuti nebo i zemlju da sledeće godine živimo baš tako…
Ako ove nismo još uspeli..
Uporno uređujući našu sudbinu mic po mic…dok ne postane potpuno kompatibilna baš sa našim životnim vrednostima…i sa time ko smo mi zaista…
Jer znate već…
I dogodine će se ići na more…
A sudbine su jako promenjive…
Svako od pomenutih u ovom postu može biti u kolima nekoga drugog…
Ili ostati u istim…
Ili ih popuniti…
Ili ih isprazniti…
Zaraditi za bolja…
Ili krenuti stopom na avanturu…
Kupiti kampkućicu za porodicu…
Ili zajahati neku aždaju od motora…
To je možda i najveća lepota ovog života…
Ta promenjivost…
To što smo mi krojači naših sudbina…
I to da…za razliku od ovog trajekta…koji možda čitav svoj radni vek vozi od luke A do luke B…
Mi ljudi možemo biti Jedriličari…
I poći bilo gde…gde nam može biti lepo…
Možda nećemo stići tamo…
I biće uvek nepovoljnih vetrova i struja…i nevremena…
Ali opet ćemo imati sebe…
I Kormilo u rukama…
Pa ćemo moći da donesemo odluku u hodu gde je sledeća Destinacija…gde možemo biti srećni…ispunjeni i zadovoljni…
Neobično me to raduje…
I deda pazi tu Bembaru…
Taman za jedno 15 – 20 godina kada stigne do Srbije…
Možda ćemo moja Bakica i ja jurcati sa njom…sa spuštenim prozorima i sa odvrnutom muzikom do daske…
Po ostrvu koje je te godine na redu za obilazak…
Mada i ovi novi kamperi deluju raskošno udobno i praktično…
Pogotovo u kombinaciji sa onim šarenim bazenima na naduvavanje ispred…i sa radosnom dečijom vriskom koja odzvanja oko njih…
Videćemo…
A i vi vidite…
Srećno vam bilo… 🙂