Video sam ih pre mesec dana kako zajedno nose neki ogrmonan televizor uz stepenice naše male zgrade bez lifta…
Dva rasna primerka dnevne doze Prosečnog Srbende…
One ljude za koje već i na prvi pogled vidite da su iskreni i dobri…
I da sa njima nikad neće biti nikakvog problema…a da može biti puno smeha i radosti…
Potom se čulo ono „ma nije težak…kabast je…mogao sam ja to i sam komšija…nego da mi ne ispadne…hvala ti…sad ćemo mi i jedno ladno pivo da zveknemo kod mene“…
A onda sam ih video i danas u obrnutim ulogama…košiju pomagača od prošle nedelje u gipsu…verovatno sa malog fudbala…koji u krizi srednjih godina obično postaje smrtonosna aktivnost…kako oslonjen svom težinom na komšiju sa i dalje novim televizorom s jedne…i sa štakama sa druge strane…na koje se još nije navikao…skakuće stepenik po stepenik…do predalekog četvrtog sprata…uz slično „ma mogao sam i sam komšo…nego da ne padnem…i ovako sam se nagrdio…meniskus…od sad ćemo fudbal ti i ja samo uz ono pivo…koje sam taman razladio za tebe“…
Samo mi je kroz glavu sinula ona sjajna priča…koju sam davno čuo…kad su studenti pitali čuvenu antropološkinju Margaret Mid šta ona smatra najranijim znakom civilizacije u ljudskoj kulturi…mislivši da će Mid da govori o vatri…točku…pismu…ili onim starim gradovima koje volimo da obilazimo kad smo na putovanju…
Međutim…
Prof. Mid je rekla da je najraniji znak civilizacije u drevnoj kulturi butna kost sa zaraslim prelomom…
Kako je navela…u životinjskom carstvu umireš kad polomiš nogu.. ne možeš da pob
egneš od opasnosti…ni da nađeš pijaću vodu ili da loviš sebi hranu…i lako postaješ plen za druge životinje…
Nijedna životinja u divljini ne može da preživi dovoljno dugo da bi joj zarasla butna kost…
Slomljena butna kost koja je zarasla predstavlja dokaz da je neko vodio računa o ranjenoj osobi…neko joj je previjao ranu… prenio je na bezbedno mesto i brinuo o njoj tokom oporavka…
Tu počinje Civilizacija…
Uvek se malo naježim kad se setim te priče…i nekako mi bude milo kojoj vrsti pripadam…za promenu…
I zaista društva mogu bez svega…
Hrane…skloništa…struje…nauke…religije…vođa…para i svih komoditeta…
Jedino ne mogu bez Saosećanja i Podrške…
Bez Empatije i Ljudskosti…
Bez međusobnog Pomaganja…
Stoga…
Ako želimo da imamo bolje društvo…
Počnimo od malih stvari…
Od Komšiluka…i Sugrađana…
I od malih sitnih znakova pažnje i dobrote…
Ko zna gde nam može biti kraj…
Ko zna dokle naš Komšiluk dobacuje…
Nije ni Mlečni Put toliko veliki…
Ukoliko se posmatra iz prave Perspektive…