Između izreka „Ne čuvaj ništa za posebne prilike. Biti živ je posebna prilika“ – Mary Engelbreit…i „Najteži teret koji leži na detetovim ramenima je neproživljeni život njegovih roditelja“ – Karla Gustava Junga…se i krije najveći mogući protivotrov za to da ne budemo jako tužni i nesrećni kada tamo negde u starosti budemo podvukli crtu…i okrenuli se da pogledamo kako smo to do tad živeli…
To je jedini pravi put i da budemo dobri rodetelji…da deci budemo dobri Uzori…i da im pokažemo da je najgore u ovom životu biti mučenik i žrtva jer smo to sami sebi izabrali a nije bilo neophodno…a i da bi mogli da ih pustimo…kada dođe vreme za to…što je uvek neuporedivo lakše roditeljima koji imaju i neku drugu radost u životu osim dece…
Ponekad takav način življenja omogućava i da imamo više dece…ali to je opciono…nek su živa i zdrava…eno moj drug čeka dete i sa rođenom ženom i sa devojkom…šta će mu faliti…kakav je to muškarac koji ne može da iškoluje dvoje dece…sve se to posle nekako uredi ako su ljudi zdravi u glavi…nek nam i njegova žena kasnije rodi jednog lepog komšijinog…i svi srećni…svi zadovoljni…
Deca će se svakako lepo družiti sa braćom i sestrama…ko da je njima važno čija su…jaka stvar…ako si dobar drug…možda bismo svi mi odrasli mogli da malo učimo od njih o pravim vrednostima…o suštini…a ne o formi i suvoparnim pravilnicima o nečijem poreklu…
A svakako pošto će sve jako brzo proći…i pošto će nas ljudi svakako osuđivati…možda ne bi bilo zgoreg da izaberemo neku opciju u kojoj ćemo biti jako jako srećni…u kojoj ćemo se smejati oko glave…i koja će biti jako zabavna…
Makar nek nama bude lepo u životu…
Kad već nije ovima koji sude…
Mora neko i da živi…
Mora neko i da upravlja Karavanima…
Za Laveže se ne treba brinuti…
Njih će uvek biti…
Oni su sastvani deo svake Velike Ekspedicije…
Mada…
Znate i onu iz stripa…
„Jednom se živi“
„Nije tačno! Jednom se umire. Živi se svaki dan“…
O hvala ti Snupi…
Veliki Mudrače…