Uvek sam verovao da se najveće mudrosti kriju na najneočekivanijim mestima…
Tako je i juče vižljasti tinejdžer na košu samo ispalio ovu mudrost svom drugu koji mu je na četrdeset stepeni uporno dodavao lopte da šutira…“Kada se moliš za snagu…nemoj se iznenaditi što će ti Bog dati tegove a ne mišiće“…
I dodao „‘Hajde Ćomi sad ti…brzo će sezona…moramo biti spremni“…
Ako se za nekoga u ovom gradu ne sekiram da će uspeti to su njih dvojica…
Šta u gradu…
U Životu…
Kako ih je samo bilo lepo videti…

Oduševio me je citat Ester Perel…sjajne žene koju dugo čitam i pratim…a što od srca preporučujem i vama…i čuvene seksološkinje i psihoterapeutkinje…koja kaže da „Seks nije nešto što radiš. To je mesto na koje ideš“…
Koliko dobro i koliko mudro…
Divim se ljudima koji u tako malo tako puno kažu…
I setih se jednog devojčurka od 20 godina sa kojom sam pre nekoliko godina većao na psihoterapiji da li treba da operiše usne…grudi…i guzicu…“kako bi postala privlačna i poželjna i vredna žena“…
Žao mi je što nisam tada znao ovaj citat…više bih joj možda mogao pomoći…
No i tada sam zastupao tezu…
Da veličina…napupelost…oblik i konzistencija pojedinačnih delova tela neke žene nisu toliko ni važni…ukoliko je ceo paket dobar…
Ukoliko su kovrdže prirodne…slobodne…i razdragane…
Ukoliko su oči biste…pametne…načitane i dobronamerne…
Ukoliko je osmeh širok…inteligentan…i brz…zubi ponegde i nesavršeni…ali često vidljivi…kao neki znak raspoznavanja…
Ukoliko su smejalice taman takve da bi se tu odmah naselio…kao u nekoj kući na moru…
Ukoliko je telo negovano…s ljubavlju prema sebi hranjeno…i izvajano sasvim običnim šetnjama…plesom…ili plivanjem…
Ukoliko je garderoba sasvim obična…nenapadna…jeftina…ali simpatična…i sa savršenim naglašavanjem ramena…laktova…kolena…listova i gležnjeva…što je sasvim dovoljno da spoznamo i da se očaramo po danu…
Ukoliko grudi i guzicu vidiš tek posle dugo truda…i jedvačekanja…i po prvi put u četiri zida…ako si ozbiljan srećnik…i majstor…
A te su usne u stvari Zahuktala Lokomotiva koja će te povesti u nepoznate dimenzije i neke druge Ružičaste Svetove…bez obzira na to kakvog su oblika…i napupelosti…
Ukoliko na telu postoji neka simpatična nesavršenost…neki beleg oko koga ćes se orijentisati kada se izgubiš po mraku…ili neko Hobitsko Stopalo…oko koga ćeš moći da je zafrkavaš…dok se lepa kao san ljuti…i lupa te u rame onako damski strasno…
A suštinski…
Najlepši ženski delovi su oduvek i bili unutra…
Moćan um…
Širina u pogledu na svet…
Sve ono što je videla…doživela…pročitala…izučavala i iskusila…
Sva mudrost i erudicija skupljana od njenih baka…preko filmskih i knjiških heroina na koje se ugledala…do kraljica sa kojima redovno ispija proseko…ili rakiju…
Ljubav prema sebi…prema svemu odakle potiče…i prema svemu što je postigla…
Bezuslovno prihvatanje sopstvenih nesavršenosti…koje istog trena postaju sasvim simpatične i prelepe na njoj…možda i još lepše no da su po nekom udzbeniku…
Umetnost da se bude dama…
Da se zavodi…zadirkuje…čika i opčinjava…
Da se miriše…
Da se nazdravlja…
Da se nadmudruje…
Da se ne može nadmudriti…
Da se bude sasvim ovlaš i nenamerno najlepše…iz prikrajka…u sasvim običnim izdanjima…na sasvim opuštenim mestima…
I ljubav prema seksualnosti kao jednoj od najspektakularnijih pojava u kosmosu…
Poznavanje sopstvenog tela…i onoga što mu prija…
Ali i ideja da je školovanje zaista važno…ali da postoji i Nezvanični Noćni Univerzitet…podjednako važan…a ponekad i važniji…koji će više usrećiti i nju…i svakog ko je toliko privilegovan i srećan da sa njom provede noć…
Umetnost da se bude pristojan pred ljudima…a sasvim drsko bezobrazan…divlji i nezasit kada ih nema…
I vulkansko poreklo kome vrelina koju proizvodi svuda oko sebe ne može ništa…
Žao mi je što to tada nisam znao…
Ali zato evo sad…
Ako neki devojčurak od dvadeset čita…
Pustite usne…grudi i guzice…
To je bitno koliko su i ležaljka…suncobran i onaj drveni puteljak na plaži bitni…
Pozabavite se time da postanete More…
U koje jedva čekaš da uskočiš…
Postanite Osećaj…
Postanite Ideja…
Postanite Fenomen…
Postanite Okrepljenje…
Prosto je…
Od žene koja voli sebe…
Koja prihvata svoje nesavršenosti…
Koja je obrazovana i godinama usmerena na  usavršavanje i širinje vidika na svim bitnim poljima koje su važne za jednu ženu…
Koja je ispunjena…ostvarena…i oplemenjena…
Koja je sebi stekla i napravila svoje…i ništa vise ne mora…a može sve…
Od žena kojima je Um najuzbudljivi predeo i najlepše Igralište…
Od Sapioseksualki…
Ničeg lepšeg na ovom svetu nema…

Kada je moj sjajni drug operisao kataraktu sa nepunih četrdeset godina pre neki mesec svi smo bili uplašeni osim njega…
On se sve vreme zezao…i bio ubeđen da će sve proći dobro…zasmejavao i nas i sestrice na klinici…ono u fazonu kako su mu baš dobre ribe u sobi…prave Devojke…Cica od 76…Mica od 80…i Roksanda od 84 godine…ali da je jednoj uspeo da uzme instagram i da se odmah vidi da je živa vatra…verovatno na ovo još neoperisano oko…😀
Uvek sam se divio takvim ljudima…
Jer po bolnicama je dihotomija oduvek jasna…
Oni smrtno uvređeni…nadrndani i nesnosni koji su u fazonu kako ovako divnom čoveku ovako teška sudbina da se desi…pa to nije fer…njima život uvek treba samo najbolje i najlepše da daje…ovo je sad jedna neoprostiva nepravda…
I ove Ljudine kao što je moj drug…uvek fokusirane na zdravo…optimističko…dobronamerno i šaljivo…Optimiste kojina je čaša uvek dopola puna…u fazonu da život za svakoga od nas sprema neku nedaću…to je sve deo putovanja…i da ako je ta nedaća rešiva i prebrodljiva…što bi sada tu dramili…i sebi i svima oko sebe zagorčavali život…suština je i onako uvek u tome da se svaka muka prevaziđe…i da se što pre nađe način da se uspravi na noge…da se živi dobro…smisleno i duhovito…i da se makar i sa jednom nogom ili okom…hrli ka tome što je najvažnije i najradosnije…
I tako je i bilo…
Drug se operisao…
Sve je…hvala Bogu…dobro prošlo…
Mi smo svi odahnuli…
I zbog operacije…
A i zbog toga što zaista…da se ne lažemo…od tad sve bolje ribe bira…
Jedno vreme smo zaista bili u šoku…
Izgleda da je stvarno bilo do oka… 😀
Vrlo smo ponosni na njega…
A da vam ne kažem kakva je Cicina unuka…koju je spazio dok joj je lajkovao neke njene slike iz banje na instagramu…
Kao med…
Novo oko mu je odmah na sam Raj naišlo…
Neka tako zauvek i ostane…

To što nas uzbuđuje…intrigira i zabavlja kako na primer Vojvođani…Crnogorci…Dalmatinci…Slovenci ili Makedonci izgovaraju neke potpuno iste reči koje i mi koristimo na sasvim različite načine i akcente od naših je Frojd nazivao Narcizmom Malih Razlika…
I uvek me je zabavljalo…
Što bi moj drug iz Beograda koji je bio zacopan u jednu Zadranku uvek pričao…kad mi kaže n na kraju glagola umesto m i „daPAče i Is-u-se“ odmah bih je poljubio…
Doduše i ona je isto mislila za njegovo brzo i grubo „jebote i kapiraš“ pa su se lepo zabavljali i voleli neko vreme…
Aktuelno sam potpuno fasciniran time kako Kotorani izgovaraju tri reči…
koTOR…
ljuBAV…
žiVOT…
Kao neki Strasni Topovski Udar sa zidina…
Samo što ovaj ne baca đulad…već dobru energiju…lepotu…gostoprimstvo…osmeh…opuštenost…i čistu emociju…
I razmišljam kako dobro odabrane reči za naglašavanje…
Mesto gde ćeš da živiš…
Koga ćeš da voliš…
I šta te to najviše raduje i uzbuđuje u životu…
Kako dobro…
U tri dobro naglašene reči…
Celokupno umeće življenja…
Bravo Kotorani…
Sve vam ćetalo… 

Zaljubljenik sam u podkaste…
Stalno mi se vrte kad god nešto radim po kući što baš i ne zahteva punu pažnju…
Odavno znam da se u njima može čuti svašta nešto mudro…zabavno ili opuštajuće…što su jedina tri oblika sadržaja kojima već godinama pružam svoje dragoceno vreme…
No juče sam shvatio koliko oni mogu biti i dobar psihoterapijski edukativni medijum…kada sam sasvim slučajno naleteo na jedan u kome je gost bio Milan Ponjević…čuveni „koga će to Milanče danas da je**?“…naše gore list a trenutno jedan od najboljih i najtraženijih porno glumaca u Americi…i da se našalim jedan od naših najuspešnijih ambasadora u svetu…
Momak je simpatičan…drag…neisfoliran…pametan i odmah se vidi da voli to što radi i da mu u tome dobro ide…da je pošao ni iz čega a da je sada srećan i ostvaren…
No ono što me je oduševilo je trenutak kada je opisivao svoj najvažniji dan u karijeri…kada je iz manje produkcije konačno samopregornim radom i talentom došao na najviši nivo produkcije…ono maltene Holivud…i jednostavno na prvom danu snimanja potpuno zakazao…
Ni makac…
Njegov najvažniji adut u poslu ga je jednostavno izdao…
Kada biste vi znali koliko sam ja sati proveo razgovarajući sa mojim psihogeno impotentnim klijentima…kako se to dešava…kako to nije ništa strašno…kako količina mililitara krvi u nečijem penisu ne definiše to koliko je neko muškarac…
I koliko sam sam bio neuspešan…
No Milan je to laički mnogo bolje razrešio…
Izvinio se svima…
Rekao da danas jednostavno nije u elementu…
Da je samo čovek…
Da je pod ogromnom tremom…
I da je mnogo više uplašen no uzbuđen i radostan…i rekao je vidimo se sutra…
Ništa strašno…nikakava drama…danas nije u glavi prisutan tu…pa ne može biti ni dole…
Bez trunčice osuđivanja i obezvređivanja sebe…
Sutra se već opustio…fokusirao se na to što voli da radi…već mu je bilo poznato da će tu biti dvadeset kamermana…sva ona svetla i mikrofoni…a i koleginica je bila dražesna…saosećajna i podržavajuća…kao i svaka prava žena u takvim situacijama…on se posvetio tome da se unese…da se zabavi…i da zaista uživa…kao da su sami na svetu…
I potom je sve išlo kako i treba…
Hvala kolega Milane…
Na dobrom objašnjenju…
Na ranjivosti i pravoj muškosti…
Nijedan još momak nije svom penisu uspeo da naredi da se ukruti…
To se posredno dešava…
Kad se muško uzbudi…
A da bi se to desilo muškarac mora da bude opušten…srećan…da bezuslovno samoprihvata sebe…i da je zaista tu…
Prosto je…
Erekcija je pod uticajem autonomnog nervnog sistema…koji se i zove autonomni zato što sve sam radi…bez našeg uticaja…
I on ima dva suprotstavljena dela…
Simpatikus…deo sa borbu ili beg…i parasimpatikus…deo za odmaranje…relaksaciju…stvaranje i druge plemenitije aktivnosti kao što je između ostalog i seksualnost…
Oba u isto vreme ne mogu raditi…
Jer zamislite zeca kako beži iz sve snage preko livade od vuka koji bi da ga pojede sa maksimalnom erekcijom u penisu…
Pa jednostavno ne ide…
Ali zato kad dođe u svoju jamicu…
Kod svoje Dragane…
Kad se malo ponjuškaju…
Kad ona podigne uši…da joj lepe krupne oči dođu do izražaja…
Kada budu sasvim opušteni i bezbedni…
Eto magije…
Tako da…
U jednoj rečenici…
Svakome se od nas desi…
Ako nekome nije dignut…obično nije u njemu problem…već u tome kako se oseća…
Stoga se tu i nalazi lek…
Dakle sebe volim kako god mi ide…
Kao što volim našu reprezentaciju…bez obzira da li pobeđuje ili ne…
A ako ne ide…
Hajde da vidimo zbog čega je to tako…šta nam fali da se opustimo i da uživamo…
A ne da se odmah bičujemo po leđima i samoodbacujemo…jer će to samo sve još više pogoršati…
A i što bi dobri Milan rekao…
Sutra je novi dan…
Sutra će biti bolje…
Ja sam plaćen da radim nešto što je najlepša stvar na svetu…
Samo da se unesem…i da počnem da uživam…
To važi i za nas ostale…
Kad nam postane opušteno i lepo…i dole će sve biti kako treba…
Proslavi nas Milanče…
Bravo ti ga Zemljače…

Volim onaj fazon kad na internetu upoređuju scene u filmovima u kojima Džejms Bond i Pavle Vuisić naručuju piće u kafani…
I sad Džejms sav uštogljen i lep kaže šankeru „Daćete mi votku martini promućkanu a ne promešanu“…a odmah potom dobri Pavle tek izašao iz kamiona…raspojasan…i nešto ranjiv i emotivan kaže konobaru „Daj mi tri dupla viskija“…na šta konobar odgovara sa „Da li želite džek denijels…balantajns…džoni volker…džejmison“…a Pavle kaže „ama dupla brate dupla“… 
Uvek će mi biti simpatična ta dihotomija…
Na ljude opterećene formom i ljude koji jure suštinu…
Uvek ću pripadati ovoj drugoj grupi…
Koja može i u Hilton i na Klupicu…
Koja može piti i čivas…i zajedničko pivo iz dvolitarke…ili domaću rakiju koju je neko poneo od kuće…onako svako po gutljaj…pa u krug…
Uvek će mi važnije biti s kim sam…nego gde sam i šta pijemo…
Ionako ništa više ni ne opija i ne donosi radost od pameti…šarma…duhovitosti…i lepote duše…
Tako da kad bih morao da biram između ove dvojice…
Kako bismo se samo Pavle i ja proveli do zore na nekoj muzici…
Ne bi Džejmsu ništa falilo sa onim njegovim lepoticama…

Celokupna suština uspešnog roditeljstva… odgoja…podizanja i vaspitanja dece se krije u jednoj jedinoj rečenici…
Deca ne slušaju…deca imitiraju…
Zato je i bitno da im apriori…još i pre začeća…odaberemo dobru Mustru za drugog roditelja…na koju bismo želeli da nam liče…
I spolja i iznutra…
Ko tu potrefi…
Dobra će mu biti i deca…
Još ako i mi sa naše strane doprinesmo kao uputstvo za to kako treba živeti…
Namerno i uporno ubijajući u sebi svoje slabosti…gluposti i loše navike…a uvežbavajući ono što je u nama najlepše…najmudrije i najbolje…u stvari sve ono čime bismo želeli da ulepšamo i oplemenimo planetu…
Ta deca će biti pravi pravcati Srećnici…
Mada ćemo u suštini to neuporedivo više biti mi…

Bilo mi je simpatično kad je moj divni Profa…Učitelj i Ljudina na nekoj viziti na specijalizaciji prokomentarisao za nekog pacijenta da je ovde glavni uzrok patologije i loših životnih odluka „intelektualna nesofisticiranost“…
Urezalo mi se to…
Kako lep i neuvređujuć način da se kaže da neko baš i nije preterano bistar…
A onda sam juče umro od smeha kada mi je kolegnica rekla da je ostavila dečka koji nije mogao da ispuni tu Suštinsku Prazninu u njoj…
Ja sam se odmah nasmešio i pitao „Je li Cico je l ono što mislim da jeste?“…
A ona reče kroz grohot…“Ma da ja u životu manji nisam videla“… 
Tako da…
Uvek postoji način da ne vređamo i osuđujemo…
Da ne budemo grubi i prizemni…
Da pristojno komuniciramo…
A čak i da se našalimo…
Ionako kao vrsta veću Supermoć spram nedaća od Osmeha ni nemamo…

Jako volim one Đoletove reči…
„Ona se, slučajno, udala 18. maja 1980. Da se udala za mene, verovatno bih, kao pravi muž, ponekad i zaboravio taj datum. Ovako, zapamtio sam ga zauvek” 
I razmišljam kakvo je to prokletstvo…
Da uvek više razmišljamo…čeznemo i patimo za onim što nemamo…
No što smo svesni i zahvalni na onome što imamo…
Kakav je to samo Otrov za Sreću…
Ali Vrhunski Lek ukoliko se okrene naopačke…

Kad sam pre neki dan reklamirao pokvarene točkiće na koferu…dobio sam veoma zanimljivo pitanje u servisu…“Da li je kofer doživeo neko fizičko oštećenje?“…na koje sam ja…kao što bi i svaki psihijatar…imao u trenutku milion asocijacija…i odgovorio možda i neprimereno šalom…“A ne ne…emotivno je povređen…ostavila ga je ljubavnica tik pred poletanje na aerodromu u Madridu sad kad smo bili…a ne može rođenoj ženi ovde da kaže zašto je tužan…pa ga evo ja sad vodam po lekarima“… 
Radnik u sersvisu me je naravno pogledao kao potpunog idiota…i samo mrzovoljno uzeo kofer bez reči na na popravku…
Ja sam se potom izvinio na možda i neadekvatnoj šali o otišao dalje kroz grad…
No posle mi je palo napamet nešto što odavno znam…
Kako naše društvo ima ogromno razumevanje za ljude koji imaju fizička oštećenja na svom telu…na primer od nekoga ko ima gips na nozi se neće očekivati da đipa od sreće u kolu na porodičnoj proslavi…dok se od mojih psihijatrijskih pacijenata to očekuje…kao znam da si anksiozan i depresivan ali svakako smej se sad…raduj se…budi zababan i nemoj da mračiš i kvariš nam atmosferu na veselju…
To je jedna ogromna nepravda…
I u stvari jasan pokazatelj koliko ne razumemo…
Koliko nismo saosećajni…
A ponekad i koliko smo zatucani…primitivni i neemancipovani…
No dobro i to se polako menja…
Psihijatrijske bolesti su bolesti kao i svake druge…
Imaju svoje jasne uzroke…način kako nastaju…kliničke slike…neki svoj očekivani tok i prognozu…ogroman uticaj na sve sfere života pacijenta…i jasan način kako se leče…
A bogami i sasvim iste procente ozdravljenja…kao što imaju i interna medicina ili hirurgija…
Otprilike četvrtinu pacijenata ćemo izlečiti…
Polovini ćemo pomoći sa dugotrajnim i upornim lečenjima da imaju dobre živote…
Dok za četvrtinu najtežih i dalje imamo vrlo loše prognoze…
No trudimo se…
I verujem da će moje mlađe kolege biti mnogo uspešnije u budućnosti stručno…
A da ćemo mi svi ostali više razumeti…podržavati…i biti više saosećajni…i neosuđujući ovako…
Kao Ljudi…
Kao što sam i ja dok sedim u kafiću i pijem pivo sa ovim mojim olupanim koferom…koji nakon izlaska sa hospitalizacije ne zaklapa o tome koliko je voleo njegovu Panelopu iz Madrida…jako zgodnog i lepog…malog crnog kofera sa crvenim tufnama…sa kojim je bio najpre priljubljen tokon leta…a potom sasvim opčinjen…i na kraju i ostavljen…
Biće bolje dobri moj…
Jedna se otegla druga se protegla…
Idemo mi dalje na Put…
Nek stradaju točkići na našim Koferima…
Boljeg povoda za sekiraciju u životu jednostavno nema…
Lažem…
Možda da nam se popunio Pasoš od silnih Putovanja…
Pa moramo da ga menjamo pre isteka…
Da Bog da nam to zauvek bili najveći problemi u životu…