Odavno volim priču o Abd al-Rahmanu III… kalifu Kordobe iz desetog veka…
A evo i zašto…
Iako je vladao više od 50 godina…bio neverovatno uspešan…moćan i bogat…i živeo bolji život od 99% svojih savremenika…na samrti je ostavio zapis iz njegovog privatnog dnevnika koji služi kao jedna divna lekcija o sreći…
„Sada vladam preko pedeset godina u pobedi ili miru; voljen od svojih podanika, strah i trepet svojim neprijateljima, i poštovan od svojih saveznika. Bogatstvo i čast, moć i zadovoljstva, čekali su na moj poziv, i nijedan blagoslov ovog sveta mi nije nedostajao.
U ovoj situaciji, marljivo sam izbrojao dane čiste i istinske sreće koji su mi pripali: bilo ih je četrnaest.“…😀
Često ovu priču spominjem na psihoterapiji…
Pogotovo sa mladim klijentima naivno ubeđenim u ideju da im život nešto duguje i da je biti srećan prosto imperativ u životu…
I da će univerzum baš u njihovom slučaju napraviti izuzetak i postati jako izdašan po pitanju iste…
Da je osećanje sreće uobičajno i normalno stanje…i da je trpeti…biti nesrećan…i nezadovoljan i frustriran makar i na tren prosto neizdrživo lično prokletstvo…koje mora odmah prestati…
A i sam pokušavam da je na sebi primenim…
Da navežbam smirenost…skromnost i krotkost…
Pčelinje Oči za sve lepo što imam…i na šta u svom životu nailazim…
A pogotovo mudrost najveću od svih…da je najbrži način da se usrećim jednostavno prestati da zahtevam da budem jos srećniji…
Da prestanem da tražim još…još i još…
No da zaista osvestim i počnem guštati u tome što već sada i ovde uveliko imam…
Da umesto nezasitosti…gramzivosti i razmaženosti postanem šampion u zahvalnosti…
Pa ko zna…
Možda dobacim do četrnaest dana godišnje…
Već bih imao pedeset puta bolji život od brata Abdija… 😉

Kako je samo lepo Dostojevski ovo sročio…
„Jednoga se samo plašim: da ne budem dostojan svojih patnji.“…
Neobično me smiruje uvid da je na kraju ipak do nas a ne do težine života…
I da umesto što život pokušavamo da prilagodimo sebi…spas se obično nalazi u promeni nas samih…u stoičkom prihvatanju neminovnog…u izgrađivanju snage i karaktera da se spasi što se spasiti može…i nekako izdrži sve ono što nas je zadesilo…u upornosti…izdržljivosti i pameti da se uredi ono što je u većoj meri do nas…i u mudrosti da se sve te stvari razlikuju…
AMOR FATI…
Voli svoju sudbinu…
I sve njene sastavne delove…
Stara stoička mudrost…
Filozofski stav prema kojem pojedinac ne samo da treba da prihvati sve što mu se u životu dešava…već da to i aktivno zavoli…sve sastavne delove života a pogotovo patnju…gubitak…nepravde i teške trenutke…
Jer su i oni isto tako integralni deo ljudskog iskustva…
I apsolutno…ali apsoultno će nas sve kad tad zadesiti…
Zato je i neuporedivo bolje da umesto da želimo da stvari budu drugačije…da život bude cveće…proleće…i duga…i da nam samo bude lepo i lako…da ga sagledamo u celini i realistično…bez traženja posebnih prava i crvenog tepiha…i da svaki događaj…bez obrzira na to da li je povoljan ili nepovoljan…vidimo kao neophodan i koristan za naš lični razvoj…sve do trenutka dok ne postanemo najbolja verzija nas…dok se konačno ne smirimo…i ne dovedemo u poziciju da nam je lako da budemo srećni i zadovoljni…
I nakon dve hiljade godina ne postoji bolji način da se sudbina prihvati…
Da se živi…
Da se preživi…
Da se bude čovek…
Da se bude Ljudina…

Od srca sam se nasmejao kada sam pre neki dan pročitao na internetu kako je neka žena imala problem sa mravima i pozvala stručnjake za dezinsekciju da dođu kod nje kako bi rešili problem…a potom insistirala da se to uradi na neki prirodan način…te ju je šef ekipe za dezinsekcije posavetovao da je u tom slučaju najbolje da uzme mravojeda…
Genijalno…
Zacenio sam se bukvalno…🤣
No to me je i asociralo na osećaj koji imam kada razgovaram sa pacijentima koji imaju baš jako lošu genetiku…još gore detinjstvo…užasnu životnu poziciju…limite na maltene svim resursima…nijednu olakšavajuću okolnost.. niti bilo kakvu podršku i posledično…sasvim očekivano…veoma teški oblik depresije…koji me obično pitaju…sa potpunim pravom…jer smo malčice svi zajedno izgubili bitku sa teorijama zavera i antinaučnim pristupom tako predominantim na mrežama…“Ima li doktore ipak nešto prirodno za ovo moje…ne bih lekove?“…
Nažalost Depresivojeda nema…
Ali zato dobro odmerena kombinacija lekova…psihoterapije…filozofije…nege sebe…podrške…vere…pokretanja najpre na silu a potom i redovno dok ne počne da prija…uređivanja života…rešavanja problema…traženja adekvatne pomoći…vere…nade i borbe…često šljaka savršeno…
Pa na kraju krajeva i dobar i zdrav humor…
Suze mi kreću pri pomisli na Mravojeda konsultanta kako sedi u radnoj uniformi u kombiju ekipe za dezinsekciju…i mlati onim dugim jezikom na vetru kroz prozor kao neki labrador…🤣
Doduše jedna naša divna profesorka iz Rima ima štivlju kucova konsultanta u ordinaciji…
Tu je zbog atmosfere…dobre energije…očiju koje leče…nade…saosećanja…neosuđivanja i zasigurno donosi sreću i ovako…kako da kažem volonterski i svakodnevno…a kamoli kada ga protrljate i pomazite…i kad vas obliže onako podržavajući i isceljiteljski iz dubine duše…
Hm…
Možda je vreme da i ja proširim konsultantski tim…😉

Zatvaram polako prijave za radionicu u subotu i baš me je nekako oduševila i ljudski dirnula činjenica da skoro 1/5 ljudi koji su se prijavili uopšte nije htelo da uplati učešće za sebe na radionici o prevenciji burnout-a već za nekoga do koga im je stalo…koga jako vole i za koga brinu…
Brat za sestru u korporaciji…
Mama za ćerku na specijalizaciji…
Baka za unuku apsolventa…
Prijateljica za koleginicu „zmajicu“…
Baš mi je to nekako ugrejalo Dušu…
Pričam ja stalno…
Ljubav će spasiti Sve(t)…

Dragi svi…
Od srca vas pozivam na moju prvu Online radionicu koju ću održati preko Zoom platforme u Subotu 7.februara 2026.godine.
Dođite da izDUŠImo zajedno…
Zaslužili smo…😊

Tema radionice:
„Feniks ili pepeo? Kako ne sagoreti u vreme preopterećenja?“

Burnout sindrom nije znak slabosti, već signal da je vreme da zastanemo, razumemo bolje sebe i pozabavimo se (ali ovaj put zaista) svojim mentalnim zdravljem i kvalitetom življenja. Da shvatimo ko smo zaista, šta nam je stvarno važno i da ne možemo imati sve, ali da možemo urediti živote tako da onoga do čega nam je najviše stalo bude i najviše, a da neizbežni kompromisi po pitanju vremena i energije koje opredeljujemo za različite životne identitete budu u potpunosti u skladu sa time ko smo mi suštinski i šta nam je zaista vrednosno i najbitnije, a pogotovo u skladu sa time šta će nam na duge staze doneti najveće duševno i telesno blagostanje, osećaj ostvarenosti, mir, zadovoljstvo i radost.
Ova radionica donosi jasno razumevanje mehanizama kako nastaje Burnout sindrom, koji su njegovi karakteristični simptomi i kako da ga na vreme prepoznamo (dok ne bude kasno), kao i konkretne stručne (ali i sasvim ljudske) savete kako sačuvati mentalno zdravlje i profesionalno blagostanje u ovo „ludo“ vreme. Radionica ima za cilj da u toploj, osećajnoj, intelektualnoj i podržavajućoj atmosferi ponudi ljudima stručne alate (i poneki duhoviti i alternativni predlog 😀) za negu Duše, poboljšanje mentalnog zdravlja i jedan sveopšti procvat na svim suštinskim životnim poljima.

📅 Datum: Subota 07. 02. 2026.
🕚 Vreme: 10 – 12h (trajanje 2h)
📍 Platforma : ZOOM
📌 Kotizacija za učešće: 6000 dinara (50€ za uplate iz inostranstva)
📌 Kome je namenjeno: Homo Sapiensima😀 (nije neopohodno stručno obrazovanje iz oblasti mentalnog zdravlja
📌Prijave i informacije: edudjuric@gmail.com

Uplata kotizacije garantuje rezervaciju mesta.
Broj mesta će biti ograničen u cilju bolje interakcije i komfora učesnika.
Mesta će se popunjavati po principu „first come, first served“.

dr Vladimir Đurić
Psihijatar
(i nekadašnji šampion u burnoutu 😉)

Od srca sam se nasmejao pre neki mesec kada je moja pacijentkinja…koja se još od tinejdžerskih dana bori sa Bulimijom…slavodobitno i hrabro i nekako jasno i glasno izgovorila na početku seanse „Odlučila sam doktore…neću više da povraćam…to je sada moja prošlost…spojila sam evo već dve nedelje“…
Sećam se kako mi je baš nekako bilo drago i kako sam na osnovu izraza lica i energije koju je donela u ordinaciju nekako zaista i poverovao da je to što govori i istina…
I onda sam je upitao „Bravo…kako se to desilo…kako ste prelomili?“…očekujući naravno da će reći kako joj je puno pomogla mudro odmerena kombinacija lekova koje sam joj propisao…tople ljudske reči…saosećanje…stalna podrška…promena referentnog okvira kako gleda na sebe i sve probleme koje je imala u svom životu još od detinjstva po principu „ko je kleo nije dangubio“…ideja da nema nijednog dokaza da je manje vredna i da mora da se prihvati čak i kad nije savršena…a pogotovo kad je život šiba i kad je ljudi odbacuju…i da nema nikakve potrebe da sebe kažnjava i maltretira…već baš naprotiv…da se tada najviše čuva i podržava…
Kad je sve to moje egoistično kontempliranje kako sam veliki psihijatar prekinuo vrlo aterirajući komentar „Šta kako doktore…izračunala sam da sam prošlog meseca ispovraćala oko 300 eura…ubi me ova inflacija…znate li vi koliko su milke od 300 grama danas?“… 😀
I dodala „Prelazim na trčanje…tako ću sebe emocionalno regulisati od sad…rekli ste da je važno da prija…da smiruje…da leči dušu…i da je dobro za mene na duge staze…zbogom prejedanje…zbogom povraćanje…rešila sam…spremam se za polumaraton ove godine“…
I tako…
Bravo Đuriću…
Kidaš…😀
A u stvari…
Bravo Malena…
Kako god bilo…
Vrlo sam ponosan…
I zadovoljan napretkom…
Nek je i milimetar…
U borbi za mentalno zdravlje…i ljudsku dušu…svaki korak u dobrom smeru je dragocen…
Zato ga i treba slaviti…
Iako se relativno retko dešava…
Ni u jednoj drugoj grani medicine svedočenje ozdravljenju ne pruža toliko satisfakcije…
Neobično sam zahvalan svim našim pacijentima koji nam svojom upornošću…borbom…snagom i hrabrošću tu Radost iznova i iznova omogućuju…

Odavno sam to primetio razgovarajući sa ljudima sada već i deceniju unazad…i od tada mi je potpuno fascinantno kako neke stvari kao što su…onaj moj smrda od muža…ona moja ajkavica od žene…ono njegovo hrkanje…ono njeno zauzimanje wc-a na sat vremena…onaj njegov dosadni Oliver na radiju u kolima…ona njena nepodnošljiva Stoja kad se kreće na more…oni njegovi pijani kumovi i uvek tri iste anegdote sa fakulteta koje prepričavaju…onaj njen kokošinjac od drugarica i večita pitanja života ili smrti vezana za rasprodaju koju ne smeju da  propuste u Batajnici…postaju male čarobne…nostagične i važne Uspomene onog momenta kada tih supružnika više nema…
Neverovatno je koliko drugačije o svojim muževima i ženama pričaju udovci i udovice u odnosu na ljude koji još uvek imaju svoje supružnike među živima…
Kako bolno i tužno i setno počne da zvuči…miriše mi posteljina na prokleti lenor a ne na njega doktore…nema više nijedne prljave šoljice od kafe u dnevnoj…kakva je prokleta tišina noću u spavaćoj…da poludiš… šta bih dao da još jednom cupkam ispred kupatila dok se gospođa šminka…a onda izađe lepa kao san…e da još jedanput dobri Dragojević zagrmi uz serpentine pored nekog mora u sunčani dan…i da mi je da je još jednom čujem kako zvižduće neki narodnjak dok srećna đuska u hodniku dok se pakujemo za put…da mi je da se još jedanput cela kuća zatrese od grohota njegove kaznene ekspedicije od drugova za slavu…i da ih još jednom samo vidim kako se pijane vraćaju sa nekog ručka…smotane i zacenjene samo njima smešnim stvarima…
Samo da mi je još jednom da smo srećni…nasmejani i ZAJEDNO…
Samo još jedan dan…
Samo još jedan običan najobičniji sat…
Da ništa ne radimo…
I da me pomalo Taj Moj Neko zbog nečega nervira…
Psihoterapija je najteži posao na svetu…jer je smrt na njoj sveprisutna…
I stalno imamo vrlo jasne podsetnike na nju…
Psihoterapija je upravo zato i najlepši posao na svetu…jer nam se iznova i iznova pred očima pokazuje šta je zaista važno…
Da smo srećni…
Da smo nasmejani…
Da se šalimo…
Da smo zajedno…
Da smo zahvalni na svoj toj privilegiji…da imamo Nekog Svog…sasvim običnog…nesavršenog i pogrešivog…ali opet baš našeg i posebnog…i dragog i divnog baš zbog toga što je takav kakav jeste…
Najmudriji među nama su toga svesni još dok je vreme…
Dok još imaju priliku da se napiju iz te Bačve…
I guštaju to Vino svaki dan…
Čašicu po čašicu…
Opijeni tom iskonskom radošću i smislom…
Većih Majstora za Život jednostavno nema…