Iskidao sam se od smeha kada je na nekoj proslavi diplomiranja na fakultetu pre neku godinu moj dobar drugar…iz porodice muškaraca zvane Hodajuća Smrt za žene…upitao u mom prisustvu našu isto tako sjajnu koleginicu…iz porodice žena zvane Najbolje Ribe u generaciji… „Hej Malena…šta ima novo kod tebe?“…a ona odgovorila „Pa ništa…evo razvela sam se“…da bi se on sav ustreptao i razgalio i uspalio…kao onaj mačak u crtaću što mu se tri dolara pojave u očima kada vidi slaninicu…privukao stolicu do nje…i mrtav ladan rekao…“Kakve divne vesti…nek ti je sa srećom Malena…i ja sam…može Čaša Vina?“… 😀
Zaista verujem da su smrtonosne samo one stvari i pojave kojima damo taj predznak…
I da naši invaliditeti…neuspesi…mane…zablude i promašaji nikada ne treba da postanu naši identiteti…
Dok je čovek živ sve se na ovom svetu može ispraviti…i urediti…
I da se uvek…ali uvek može zapevati ona stara…“Počnimo ljubav ispočetka“… 🙂
Srećno bilo ekipa…
Prosto ne mogu da dočekam sledeću proslavu da čujem šta je bilo… 😀

Ako o nečemu volim da razgovaram na psihoterapiji to je onda domen seksualnosti…
Iako su ponekad seksualni problemi vrlo teški…stigmatizirajući…bolni i onesposobljavajući…dobra stvar sa seksologijom je u tome što je tu maltene svako stanje popravljivo…ukoliko su ljudi otvoreni…motivisani…uporni…emancipovani i neosuđujući prema sebi…i ako dobiju adekvatnu podršku…a ponekad se može čuti i poneki pravi pravcati Biser…po kojima možete rezumeti i pravu suštinu nekog seksološkog problema…
Priča mi jedna moja divna prijateljica pre neku godinu kako je imala seks sa momkom…kako to da opišemo…moderni tip…Čistunac…ono sve spolja gladac…nigde dlake na telu…mišići…pomade…parfemi…kreme za bore…rigorozne dijete…uske nogavice i pripijene košulje…koji je bio toliko nesiguran u sebe i svoj performans tokom seksa…da ju je na svakih 30 sekundi pitao „jesi svršila?“…pa 30 sekundi kasnije „a sad?“…i vrlo brzo potom „a sad?“…jedno četristo puta tokom tih mučnih desatak minuta za nju…da mu je ona u jednom trenutku rekla „e hvala tebi zemljače na ovome do sad…ja stvarno nigde ne žurim…nemoj me pitati više jesam li…ja ću to sama kad ti odeš kući…ajde ti sad polako…verovatno imaš nešto zakazano kod kozmetičara…“ 
Ili skoro…jedan moj dobri prijatelj…bejbi fejs…a hodajuća smrt za žene…kako mu je jedna slična Čistunica u odsudnim trenucima…kada se stvar zakuvavala…i vrhunac se približavao…počela da nabraja…“dušo stani…vidim da si blizu…samo slušaj…nemoj po meni…nemoj u mene…nemoj po licu…nemoj po kosi…nemoj po posteljini juče sam je oprala…nemoj po parketu zbog fleka…a ova moja zahuktala legendica stade i reče…“e slušaj evo ti ga pa ti svrši sestro…“
Smejao sam se dva sata…
I dalje mi brk zaigra kad god se ovih priča setim…
Ali zaista…
Seksalnost je tu da nam bude lepo…
Da se radujemo…
Da se volimo…
Da se povezujemo…
Da se lečimo…
Da se smešimo…
Da uzdišemo…
Da budemo nežni…
Da budemo strasni…
Da ugađamo jedni drugima…
Da se inspirišemo…
I da punimo ove naše Namučene Dušice…
Nije to nikakav sprint…
Takmičenje…
Konkurs za posao…
Merenje koliko smo vredni kao muškarci i žene…
Niti mesto gde sve treba da bude savršeno…fino…uštogljeno i po pravilima službe…
Seksualnost je kreacija…
Um koji leprša…
Telo koje gori…
I duša koja pleše…
Čarolija gde se povezujemo kako bismo otkrili svoje maksimume…
I koliko naši mozgovi mogu najviše proizvesti neurotransmitera sreće i radosti…
Zamišljam samo seks između ovo dvoje Čistunaca…
Kako sedaju sa timovima advokata pre…i popunjavaju bezbrojne formulare…informisane pristanke i odricanje od odgovornosti…
Kako je on naporan…a ona sitničava…
Kako su sve što je lepo pokvarili…
I kako je to najgori seks ikada na ovoj planeti…
Ali zamišljam i Jednu Od Onih Noći…između ovo dvoje mojih…
Dobro ne zamišljam tako…sram vas bilo…nego fenomenološki i hipotetično…
Zamišljam kako je život lep…
Kako on ne prestaje da je zasmejava…i da joj se udvara…
Kako ona ne prestaje da ga inspiriše…i zavodi…
Kako on zna kada da ubrza…
Kako ona zna kada da uspori…
Kako je on snažan i zna tačno kako treba sa ženama…
Kako je ona nežna i kako je srećan svako koga je milovala…
Kako on mož’ misliti ima poneku dlaku i stomačić…a ona poneku slatko-savršenu nesavršenost na svom telu koja nikada nijednom pravom muškarcu ne može smetati…
Kako oboje poznaju svoja tela…šta im prija…i u čemu uživaju…ali su veoma spremni i da uče i otkriju kako maksimalno ugoditi i nekom novom najpre nepoznatom a veoma brzo i vrlo poznatom telu…
I kako se oboje drže onog iskonskog seksološkog pravila „u seksu je sve dozvoljeno u čemu uživamo…na šta smo dobrovoljno pristali…i što nikome od nas ne narušava zdravlje“
I zamišljam da ih možda i upoznam…
Pa zamislite te anegdote…
Zamislite to smejanje kasnije…
Zamislite tu lepu…pametnu…opuštenu i nasmešenu dečicu…
Koje će neko suštinski voleti…
I vaspitati da je sekusalnost jako važna…da moramo biti emancipovani…obazrivi i predostrožni spram nje svakako…
I čuvati se…
Ali da je ona i jedna od najlepših prirodnih pojava na ovom svetu…
Najveće Igralište za pametne…
I da od Sapioseksualaca niko bolje nije prošao u ovom životu…
Eto jedne dobre ideje za ovaj vikend…
Eto prilike da se Planeta jako ulepša…

U top tri najboljih tešenja koja sam ikada čuo kada se nekome muškarcu baš i nije digla ona stvar kako bi trebalo je svakako rečenica Jedne Moje Divne Prijateljice… prelepe…prezgodne i predobre žene…Boginje humora…“Ma hajde…nije to ništa strašno…ništa se ti meni ne sekiraj…ko bi se sad tu rktao dva sata tamo vamo…to je bre ionako samo zabava sa sirotinju…to i rade samo muškarci koji nemaju šta drugo da ponude“… 
Kako bih samo voleo sa vidim osmeh na licu njenog Dedice…vrlo moćnog…pametnog i ostvarenog čoveka na svim drugim poljima…osim ovog donjeg…što je nekako sasvim i u skladu sa njihovom razlikom u godinama…
I koliko sam samo siguran da ona zna sa njim baš onako kako treba…
Da je on voli do neba….i da se sa njom ne oseća poniženo…bezvredno…i staro…
A da će ona od njega dobiti baš sve ono što je i njoj potrebno…
Zaštitu…ljubav…podršku i baš sve što na ovom svetu poželi…
Kako samo volim kada ljudi pronađu način da se zavole…
Da se međusobno na najšarolikije moguće načine usreće…
I da jedno drugom popune baš ona mesta na duši koja su im najtanja…
Ko smo mi da im to kvarimo…

Nasmešio sam se od srca kada nam je pre neko veče moj dobri prijatelj…onako uz pivce…ispričao kako je započeo dopisivanje sa nekom zaista dražesnom devojkom sa rečenicom – „Ti si model? Ili si prelepa ovako volonterski? Ulepšavaš nam kontinent…onako za svoju dušu?“
Kakav antologijski i šarmantni klizeći start… 🙂
Posle smo se bukvalno valjali od smeha…kad se razgalio i zaleteo…i krenuo da nam priča sijaset presmešnih fora…anegdota i doskočica od samo te nedelje…
I to me podseti koliko su takvi ljudi dragoceni…
Hodajući Volonterski Antidepresivi…
Preduhoviti…nasmejani i uvek raspoloženi za šalu i zabavu…
Prepuni one sjajne detinje pozitivne energije…
Ambasadori šege…neprestano spremni za svakojake preintelignentne zezancije…
Vazda zagledani u lepo i dobro…
I stalni rasterivači mračnog…dosadnog…prizemnog…i ružnog…
Zaljubljenici u život…
I večiti optimisti…
I razmišljam…
Iako su volonteri…
Ti ljudi su potpuno neprocenjivi…
Ne postoji ništa na ovom svetu što treba više čuvati…

„Vidiš kakav ti je život druže…stalno se nešto mučiš…evo ja na primer…čitav život ne mogu da privedem devojku kući…prvo zbog mame…a sada zbog žene“… reče moj drug pre neki dan…i nasmeja me od srca… 🙂
I zaista…
Kada bi ljudi koji su singl počeli da cene lepotu i mogućnosti privođenja nekoga novog…
A kada bi zauzeti ljudi počeli da cene lepotu i mogućnosti toga što je neko već tu…
Kakav bi to samo raj bio…
I koliko bi nam svima bilo lakše i lepše…
Problem je što smo svi zagledani u ono što ne možemo da imamo…
I veoma dobro lažemo sebe…
Pa tu nema kraja nesreći…
Kao što ni u obrnutom smeru…
Ukoliko smo iskreni prema sebi…
I ukoliko živimo onako kako baš mi sami zaista i želimo…
Biti srećan uopšte nije teško…

„Doktore…ma nemojte molim vas da mi pričate…sad ću ja vama da kažem šta je vrhunac muške vernosti…eno moj drug…treći brak a i dalje ista ljubavnica…
Prvo njoj ujutru na Božić ulazi u kuću kao položajnik…pa onda ostale obilazi“… 🙂
Biseri psihoterapije…najlepšeg poziva na svetu…
Mada i jedna kognitivna greška koju svi mi vrlo često pravimo u suštini…
Čim kažemo svi muškarci ili žene pa nešto iza toga…na primer svi muškarci su danas neverni ili sve žene danas gledaju samo novac…mi pravimo kognitivnu grešku koja se naziva generalizacija…
Ne postoje pravila koje važe sa sve žene i za sve muškarce na svetu…i čim nešto toliko generalizujemo…uopštimo…već smo sasvim iracionalni…i na krivom putu…
Postoje samo pravila koja važe za nekog pojedinačnog muškarca i za neku pojedinačnu ženu…
On lično može biti neveran…
Ili ona lično može stavljati novac na prvo mesto…
Ili ne…
A ne svi ili sve…
A kad tako razmišljamo već je mnogo lakše proceniti da li su za nas ili ne…
Još je važnija stvar da s obzirom da generalizacije ne piju vodu…samim tim ne postoje ni nečija lična prokletstva…koja kažu da „s obzirom da su svi muškarci/žene takvi/e i takvi/e ja nikad neću moći da nađem nekoga/u ko/ja bi meni odgovarao/la“….
To prosto nikada nije istina…
I obično su to samo izgovori da se još više ne potrudimo…
Savršeni alibiji koji nas čine dugo nesrećnim…
Tako da…
Što bismo se onda puno sekirali?
Kakvog/u god da tražimo…
Baš takvih pojedinačnih primeraka ima…
Barem negde na planeti sasvim sigurno…
Izbor je zaista raskošan…
I apsolutno uvek postoji…
Ako se iole potrudimo…
Ako smo fleksibilni…
Fokusirani na ono što je baš nama suština…
I ne predajemo se…
Kad tad ćemo biti srećni…
Stoga…
Srećna potraga!

Uvek mi se jako dopadao onaj fazon koji vam dekan isprica na uvodnom predavanju prvog dana kada upišete medicinu…i koji vam tada deluje simpatično i smešno…jer još uvek ne znate u šta ste se uvalili…i mislite se u sebi…“ma ne može to biti toliko teško koliko pričaju…pametan sam ja…“
Naravno…bez ikakve uvrede prema drugim fakultetima koje ja svakako nikad ne bih završio jer jednostavno nemam taj tip inteligencije i imaginacije…a svaki je težak na svoj način…i prosto se divim mom advokatu kada krene da priča napamet naučene članove zakona…ili mom drugu inženjeru koji je pokušao da mi objasni kako u stvari radi procesor…gde sam ja ostao na tome da se jako greje…i da im je to problem u daljem razvoju…
Naime…fazon zvuči otprilike ovako…
Dođe jedan dan profesor i kaže studentu ETFa, studentu prava i studentu medicine da treba da nauče telefonski imenik…
Student prava se odmah pobuni i zapita: “ Možemo li da naučimo samo imena?“…
Student ETFa se na to nadoveže i zapita: „Možemo li da naučimo samo brojeve telefona?“…
A student medicine unezvereno i polunadrndano zapita – „Za kad to treba da se nauči?“… 🙂
Eto…
Čisto da znate što ne pišem ovih dana…
I sporo odgovaram na poruke…
Učim jedan vrlo specijalizovani i ogromni imenik…
I ne bi me začudilo da sretnem samoga sebe na stepenicama kad se budem vraćao iz šetnje…koliko sam rasejan…i zanesen…
Ali dobro…
Sve je to deo puta…
Intenzitet Radosti koju ćemo osetiti kada nam se neka želja ostvari vazda zavisi od lične važnosti koji taj cilj ima za nas…od količine muke…vremena čekanja i nivoa tenzije koju smo nagomilali pokušavajući da ga ostvarimo…
Kako sada stvari stoje…
Vala ću se radovati… 🙂

Reče mi pre neki dan klijent…
„Dobri moj doktore…kako sada stvari stoje…ukoliko nastavim ovoliko da se sekiram…ovoliko da radim…ovako da živim i ovoliko da ne obraćam pažnju na sebe i na svoje zdravlje sve što sam u životu stekao i sva zadovoljstva koja sam odlagao potrošiće i proživeće budući muž moje sadašnje a tada već uveliko bivše žene…šarmantne i dobrodržeće udovice“ 🙂
I nasmejasmo se od srca…
Pre no što ćemo zaplakati…
Obojica…
Ali dobro…
Uvid je pola zdravlja…
I nikad nije kasno da se sve izokrene naopačke…
Možda je najlakše početi tako što ćemo umesto „nemam vremena za nešto“ početi da govorimo „nije mi to priritet“…
Jer…
Sasvim drukčije zvuči „nemam vremena za zdravlje“ od „nije mi prioritet da budem zdrav“…
Ili „nemam vremena da budem srećan i da uživam“ od „nije mi prioritet da budem srećan i da uživam“…
Ili „nemam vremena za porodicu i prijatelje“ od „nisu mi prioritet porodica i prijatelji“…
Jer vremena uvek ima…
Samo ne može sve biti na prvom mestu…
I tu se redni brojevi rađaju uobičajno…
Prvo mesto…pa drugo…pa treće…pa šta ostane…
Pa ko zna…
I aktuelni muževi su žive duše…
Možda je vreme da se i oni malčice zabave… 🙂

„Doktore…pa hajde vi mi molim vas recite da li ja tražim previše…
Meni je u stvari samo bitno da mi dečko ima para i da je normalan…
Ja suštinski hoću paranormalnog dečka…“
🙂
Kišni subotnji dan…
Osmeh od uveta do uveta…
I još jedan biser za arhivu najlepšeg posla na svetu… 🙂

Često se setim tog popodneva…
Imali smo fantastičan terapijski odnos…
I već smo dosta toga postigli na terapiji…
Muka i bol su se već bili utulili…
Kad je spektakl nenadano otpočeo…
„I tako sam vam ja doktore ispao Veselko“
„Molim…šta ste ispali?“
„Veselko…znate li šta je to?“
„Ne“
„To vam je doktore bik koji nije plodan i koji služi da zabavi…uzbudi i pripremi kravu za seks dok ne dođe pravi priplodni bik koji će je na brzinu oploditi i ići dalje…da se gospodin ne zamara i ne gubi vreme na predigru“
„Aha“
( Natčovečanski napor da bukvalno ne umrem od smeha 🙂 )
„E to sam vam ja…ugađaj…hvali…neguj…pazi…poklanjaj pažnju…budi tu…troši pare…zasmejavaj…budi podržavajuć i saosećajan…radi sve što ona poželi…i za uzvrat ćes dobiti da ti ona kaže kako si dobar ovako kao drug ali da te ne vidi kao muškarca i gledaćeš je kako odlazi kod onog…po njenim ličnim rečima…prepotentnog zgodnog skota koji je ne zarezuje dva posto i tretira je kao kurvu…na seks…
No dobro…želim joj zdravlje…ali sreću ne…
Preživeće Veselko…nije mu ovo prvi put“
🙂
Humor…
Najzreliji…najzdraviji i najdelotvorniji mehanizam odbrane…spram uobičajnih životnih nedaća i udaraca…
I jedna od najvećih čarolija psihoterapije…
Kad klijenti počnu da se šale na svoj račun…to je to…psihoterapija je pri kraju…
A racionalnost…mir i spas su tu iza ugla…
I nema tog problema koji se neće rešiti…ako ga zdravorazumski sagledamo…i ne shvatimo kao smrtnu presudu i smak sveta…
A pogotovo ako naučimo da budemo sa sobom na ti…da ne sagledavamo život suviše ozbiljno…
I da se negujemo…
I čuvamo…
I prilagođavamo…
Posle sam ovaj dijalog često prepričavao…u sličnim situacijama…i mukama…
Pogotovo kad ljudi počnu suviše da se ubijaju u pojam što ih neko neće…
Prosto je…
Nije dovoljno da nam je neko lep…sjajan…privlačan i savršen…
I što bismo s njim hipotetički bili jako srećni…i ponosni na sebe…što smo ih osvojili…i što baš nas hoće…takvi divni…
Pitanje je šta nam taj neko zaista nudi…
I kako nas tretira…
Svakom se desi da ispadne Veselko…
To je sve sastavni deo života…i sazrevanja jednog bika…
Bitno je u tome ne istrajavati…
Raditi na osobinama kojim bi se svaki bik ponosio…
I ne trošiti vreme na krave koje nas ne zaslužuju…i koje ne znaju da cene to što im nudimo…
To je svakako njihovo pravo…
Naše je da nađemo bolju kojoj ćemo se dopadati takvi kakvi smo…ili kakvi smo u međuvremenu postali…
Jer…
Apsolutno svako zaslužuje da se prema njemu odnose kao prema priplodnom…
Naše je da se ne zadovoljimo sa manjim…
Da radimo na sebi…
Da se trudimo…
Da se unapređujemo…
Pa i da ih menjamo…
Dok tu jednu pravu…koja vredi i koja će znati da nas ceni…ne pronađemo…