Oduvek mi je bila presmešna priča kada su moji bliski prijatelji morali u jednoj vrlo dalekoj zemlji da dokažu iz nekih administrativnih razloga kod njihovog notara da su u braku…što stvarno i jesu već skoro dvadeset godina…pa su poneli na uvid hiljadu različitih papira…osim naravno izvoda iz matične knjige venčanih koga su ladno zaboravili u Srbiji…
Naravno čim su to shvatili u čekaonici…tenzija je postala neopisiva…oni su se posvađali na krv i nož…znate ono „ti si kriv…ti si kriva“…i na ivici razvoda seli pred notarku ozbiljnog lica…
Ona im je sasvim logično tražila taj izvod…oni ga naravno nisu imali…i onda su se i pred njom još jednom posvađali…onako da sve pršti…
A onda se desila čarolija…
„Dosta“…izgovorila je notarka…“prestanite…isti ste kao moj muž i ja…poslaćete taj izvod naknadno dhl-om…a u stvari i ne treba mi…samo se ljudi koji su u braku ovako svađaju“… 😀
I bi tako…
Izvod je stigao za tri dana…
Oni su oposlili što je trebalo…
I nastavili dalje kao ljubavnici…saborci i najbolji drugovi što bi rekao dobri Đole…a što i dalje smatram najtačnijom definicijom dobrih brakova…
Jer zbilja…
Nema bračnih parova koji se ne svađaju…
Razlika je uvek bila u tome kako se mire…
Koliko se vole…
Kakvi su ljudi…
I da li su se suštinski zaputili u istom smeru…
Ovi moji se na kraju i sprijateljiše sa notarkom…
Oposliše svoj posao…
Završiše važan korak u ostvarivanju mnogo većeg Sna…
I odoše nasmejani i zagrljeni u pravcu koji su još odavno kao Porodica zacrtali…
Doduše…
Do aerodroma…
Gde će shvatiti da su im pasoši ostali u fotokopir mašini divne notarke…sa kojom su se siti ismejali uz kaficu…dok je prepričavala urnebesne anegdote sa svojim blesavim mužem koga obožava i bez koga ne bi mogla da zamisli ni tren…
C’est la vie… 😀