Odavno volim priču o Abd al-Rahmanu III… kalifu Kordobe iz desetog veka…
A evo i zašto…
Iako je vladao više od 50 godina…bio neverovatno uspešan…moćan i bogat…i živeo bolji život od 99% svojih savremenika…na samrti je ostavio zapis iz njegovog privatnog dnevnika koji služi kao jedna divna lekcija o sreći…
„Sada vladam preko pedeset godina u pobedi ili miru; voljen od svojih podanika, strah i trepet svojim neprijateljima, i poštovan od svojih saveznika. Bogatstvo i čast, moć i zadovoljstva, čekali su na moj poziv, i nijedan blagoslov ovog sveta mi nije nedostajao.
U ovoj situaciji, marljivo sam izbrojao dane čiste i istinske sreće koji su mi pripali: bilo ih je četrnaest.“…😀
Često ovu priču spominjem na psihoterapiji…
Pogotovo sa mladim klijentima naivno ubeđenim u ideju da im život nešto duguje i da je biti srećan prosto imperativ u životu…
I da će univerzum baš u njihovom slučaju napraviti izuzetak i postati jako izdašan po pitanju iste…
Da je osećanje sreće uobičajno i normalno stanje…i da je trpeti…biti nesrećan…i nezadovoljan i frustriran makar i na tren prosto neizdrživo lično prokletstvo…koje mora odmah prestati…
A i sam pokušavam da je na sebi primenim…
Da navežbam smirenost…skromnost i krotkost…
Pčelinje Oči za sve lepo što imam…i na šta u svom životu nailazim…
A pogotovo mudrost najveću od svih…da je najbrži način da se usrećim jednostavno prestati da zahtevam da budem jos srećniji…
Da prestanem da tražim još…još i još…
No da zaista osvestim i počnem guštati u tome što već sada i ovde uveliko imam…
Da umesto nezasitosti…gramzivosti i razmaženosti postanem šampion u zahvalnosti…
Pa ko zna…
Možda dobacim do četrnaest dana godišnje…
Već bih imao pedeset puta bolji život od brata Abdija… 😉