Kako je samo lepo Dostojevski ovo sročio…
„Jednoga se samo plašim: da ne budem dostojan svojih patnji.“…
Neobično me smiruje uvid da je na kraju ipak do nas a ne do težine života…
I da umesto što život pokušavamo da prilagodimo sebi…spas se obično nalazi u promeni nas samih…u stoičkom prihvatanju neminovnog…u izgrađivanju snage i karaktera da se spasi što se spasiti može…i nekako izdrži sve ono što nas je zadesilo…u upornosti…izdržljivosti i pameti da se uredi ono što je u većoj meri do nas…i u mudrosti da se sve te stvari razlikuju…
AMOR FATI…
Voli svoju sudbinu…
I sve njene sastavne delove…
Stara stoička mudrost…
Filozofski stav prema kojem pojedinac ne samo da treba da prihvati sve što mu se u životu dešava…već da to i aktivno zavoli…sve sastavne delove života a pogotovo patnju…gubitak…nepravde i teške trenutke…
Jer su i oni isto tako integralni deo ljudskog iskustva…
I apsolutno…ali apsoultno će nas sve kad tad zadesiti…
Zato je i neuporedivo bolje da umesto da želimo da stvari budu drugačije…da život bude cveće…proleće…i duga…i da nam samo bude lepo i lako…da ga sagledamo u celini i realistično…bez traženja posebnih prava i crvenog tepiha…i da svaki događaj…bez obrzira na to da li je povoljan ili nepovoljan…vidimo kao neophodan i koristan za naš lični razvoj…sve do trenutka dok ne postanemo najbolja verzija nas…dok se konačno ne smirimo…i ne dovedemo u poziciju da nam je lako da budemo srećni i zadovoljni…
I nakon dve hiljade godina ne postoji bolji način da se sudbina prihvati…
Da se živi…
Da se preživi…
Da se bude čovek…
Da se bude Ljudina…