Odavno volim priču o Abd al-Rahmanu III… kalifu Kordobe iz desetog veka…
A evo i zašto…
Iako je vladao više od 50 godina…bio neverovatno uspešan…moćan i bogat…i živeo bolji život od 99% svojih savremenika…na samrti je ostavio zapis iz njegovog privatnog dnevnika koji služi kao jedna divna lekcija o sreći…
„Sada vladam preko pedeset godina u pobedi ili miru; voljen od svojih podanika, strah i trepet svojim neprijateljima, i poštovan od svojih saveznika. Bogatstvo i čast, moć i zadovoljstva, čekali su na moj poziv, i nijedan blagoslov ovog sveta mi nije nedostajao.
U ovoj situaciji, marljivo sam izbrojao dane čiste i istinske sreće koji su mi pripali: bilo ih je četrnaest.“…😀
Često ovu priču spominjem na psihoterapiji…
Pogotovo sa mladim klijentima naivno ubeđenim u ideju da im život nešto duguje i da je biti srećan prosto imperativ u životu…
I da će univerzum baš u njihovom slučaju napraviti izuzetak i postati jako izdašan po pitanju iste…
Da je osećanje sreće uobičajno i normalno stanje…i da je trpeti…biti nesrećan…i nezadovoljan i frustriran makar i na tren prosto neizdrživo lično prokletstvo…koje mora odmah prestati…
A i sam pokušavam da je na sebi primenim…
Da navežbam smirenost…skromnost i krotkost…
Pčelinje Oči za sve lepo što imam…i na šta u svom životu nailazim…
A pogotovo mudrost najveću od svih…da je najbrži način da se usrećim jednostavno prestati da zahtevam da budem jos srećniji…
Da prestanem da tražim još…još i još…
No da zaista osvestim i počnem guštati u tome što već sada i ovde uveliko imam…
Da umesto nezasitosti…gramzivosti i razmaženosti postanem šampion u zahvalnosti…
Pa ko zna…
Možda dobacim do četrnaest dana godišnje…
Već bih imao pedeset puta bolji život od brata Abdija… 😉

Kako je samo lepo Dostojevski ovo sročio…
„Jednoga se samo plašim: da ne budem dostojan svojih patnji.“…
Neobično me smiruje uvid da je na kraju ipak do nas a ne do težine života…
I da umesto što život pokušavamo da prilagodimo sebi…spas se obično nalazi u promeni nas samih…u stoičkom prihvatanju neminovnog…u izgrađivanju snage i karaktera da se spasi što se spasiti može…i nekako izdrži sve ono što nas je zadesilo…u upornosti…izdržljivosti i pameti da se uredi ono što je u većoj meri do nas…i u mudrosti da se sve te stvari razlikuju…
AMOR FATI…
Voli svoju sudbinu…
I sve njene sastavne delove…
Stara stoička mudrost…
Filozofski stav prema kojem pojedinac ne samo da treba da prihvati sve što mu se u životu dešava…već da to i aktivno zavoli…sve sastavne delove života a pogotovo patnju…gubitak…nepravde i teške trenutke…
Jer su i oni isto tako integralni deo ljudskog iskustva…
I apsolutno…ali apsoultno će nas sve kad tad zadesiti…
Zato je i neuporedivo bolje da umesto da želimo da stvari budu drugačije…da život bude cveće…proleće…i duga…i da nam samo bude lepo i lako…da ga sagledamo u celini i realistično…bez traženja posebnih prava i crvenog tepiha…i da svaki događaj…bez obrzira na to da li je povoljan ili nepovoljan…vidimo kao neophodan i koristan za naš lični razvoj…sve do trenutka dok ne postanemo najbolja verzija nas…dok se konačno ne smirimo…i ne dovedemo u poziciju da nam je lako da budemo srećni i zadovoljni…
I nakon dve hiljade godina ne postoji bolji način da se sudbina prihvati…
Da se živi…
Da se preživi…
Da se bude čovek…
Da se bude Ljudina…

Od srca sam se nasmejao kada sam pre neki dan pročitao na internetu kako je neka žena imala problem sa mravima i pozvala stručnjake za dezinsekciju da dođu kod nje kako bi rešili problem…a potom insistirala da se to uradi na neki prirodan način…te ju je šef ekipe za dezinsekcije posavetovao da je u tom slučaju najbolje da uzme mravojeda…
Genijalno…
Zacenio sam se bukvalno…🤣
No to me je i asociralo na osećaj koji imam kada razgovaram sa pacijentima koji imaju baš jako lošu genetiku…još gore detinjstvo…užasnu životnu poziciju…limite na maltene svim resursima…nijednu olakšavajuću okolnost.. niti bilo kakvu podršku i posledično…sasvim očekivano…veoma teški oblik depresije…koji me obično pitaju…sa potpunim pravom…jer smo malčice svi zajedno izgubili bitku sa teorijama zavera i antinaučnim pristupom tako predominantim na mrežama…“Ima li doktore ipak nešto prirodno za ovo moje…ne bih lekove?“…
Nažalost Depresivojeda nema…
Ali zato dobro odmerena kombinacija lekova…psihoterapije…filozofije…nege sebe…podrške…vere…pokretanja najpre na silu a potom i redovno dok ne počne da prija…uređivanja života…rešavanja problema…traženja adekvatne pomoći…vere…nade i borbe…često šljaka savršeno…
Pa na kraju krajeva i dobar i zdrav humor…
Suze mi kreću pri pomisli na Mravojeda konsultanta kako sedi u radnoj uniformi u kombiju ekipe za dezinsekciju…i mlati onim dugim jezikom na vetru kroz prozor kao neki labrador…🤣
Doduše jedna naša divna profesorka iz Rima ima štivlju kucova konsultanta u ordinaciji…
Tu je zbog atmosfere…dobre energije…očiju koje leče…nade…saosećanja…neosuđivanja i zasigurno donosi sreću i ovako…kako da kažem volonterski i svakodnevno…a kamoli kada ga protrljate i pomazite…i kad vas obliže onako podržavajući i isceljiteljski iz dubine duše…
Hm…
Možda je vreme da i ja proširim konsultantski tim…😉

Zatvaram polako prijave za radionicu u subotu i baš me je nekako oduševila i ljudski dirnula činjenica da skoro 1/5 ljudi koji su se prijavili uopšte nije htelo da uplati učešće za sebe na radionici o prevenciji burnout-a već za nekoga do koga im je stalo…koga jako vole i za koga brinu…
Brat za sestru u korporaciji…
Mama za ćerku na specijalizaciji…
Baka za unuku apsolventa…
Prijateljica za koleginicu „zmajicu“…
Baš mi je to nekako ugrejalo Dušu…
Pričam ja stalno…
Ljubav će spasiti Sve(t)…