Bio sam za vikend na CIM Forumu u Kotoru…festivalu medija i kreativnih industrija…
I sa sigurnošću mogu reći da je to najlepša konferencija na kojoj sam ikada bio…što je ogroman kompliment jer ja iste obožavam…i na raznorazne idem deset puta godišnje…
I da sam ja izgleda mnogo više za društvo umetnika…kreativaca i Opičenih Genijalaca no za doktore i farmaceute…
I da me se ovi jadni organizatori i domaćini sada neće tako lako ratosiljati kada su me opčinili dobrom energijom…fokusiranjem na druženje…povezivanje…osmeh i srce…i neviđenim gostoprimstvom onako iz dubine duše…
I razmišljam pre neku noć dok sam večerao u prelepoj konobi u starom gradu u Kotoru sa grupom ljudi koju sam to veče upoznao ali se nakon šale ili dve ispostavilo da smo u stvari rođeni u istom leglu po pitanju Duše…samo su nas razdvojili na porođaju…kao u onim španskim serijama…pa se eto sad u sedmoj sezoni otrkilo da smo u stvari braća i sestre…Huan Karlosi i Kasandre…jer je nemoguće da neko tako brzo tako puno počne da se kapira i razume po osmehu i pogledu…i da se onda šest sati neprestano smeje…dok nas obrazi ne zabole…i dok konobar nekoliko puta ne priđe i naljubaznije nas zamoli da budemo samo malčice tiši u grohotu…koji je budio uspavani Kotor oko nas u pola noći…koliko li je istih takvih ljudi tu sedelo i drugovalo kroz vekove…
Pilo dobro domaće vino…
Jelo hranu iz onih velikih ovala za po deset ljudi…kako jedino i treba da se jede…
Smejalo se…
Pogledavalo…
Želelo…
I dodirivalo ovlaš ispod stola…
Koliko li je tu bilo Čarobnih Noći…
I još čarobnijih trenutaka…
I koliko radosti…
I razmišljam koliko li je parova kroz sve te desetine hiljada noći samo tražilo priliku da ostanu sami…
Da se nekako neprimetno iskradu…kada pijana banda pođe negde dalje na muziku…
Da u povratku iz toaleta padne predobri prvi poljubac u rame ili u vrat…i da se pojavi onaj prvi ženski pogled iz porodice najlepših ikada koji govori „hoćeš li prestati više da pričaš i povesti me negde da budemo sami budalo draga?“…
Da se potom uhvate za ruke…od kog dodira pamet više neće imati apsolutno nikakav značaj u priči…
Da šmugnu u malenu uličicu…
Da nađu svoju Škuribandu…što je moja nova omiljena reč…Mesto Skriveno od Pogleda Znatiželjnika…
U neki Mrak…
Da se roze ženska haljina prisloni na zid još topao od dnevnog sunca…
Ali ni izbliza toliko koliko su ta tanana i prenežna ženska gola leđa čvrsto pripijena uz njega…sa jednim malenim mikroporstorom za mušku ruku…koja i treba da bude tu zbog slučajnih ogrebotina od grubog kamena…i da radi ono što muška ruka i treba najčešće da radi a to je da štiti i miluje…
Koliko li je potom takvih žena…teških malo iznad Perceta…bilo uzeto u naručje i poneto u neka Četira Zida…bogataška ili sirota…kao da je to uopšte ikada i bilo važno…kad su ljudi srećni…očarani i uzbuđeni…
I koliko li je tu onda bili Vatrometa…
Dodira…
Uzdaha…
Poljubaca…
Milovanja…
Nežnosti…
Siline…
I vreline…
Onog iskonskog ljudskog povezivanja…kome se raduje svaka ćelija u nama…
I koliko Vrhunaca u kojima sve postane logično…mirno…opušteno i srećno…
Razmišljam o svim tim jutrima…
O cvrkutu ptica u zoru…
I vetru sa Lovćena koji pomaže da se malčice rashlade…ako je to ikako moguće…
O svitanju kakvo i treba da bude…
O malenom mostiću na ulazu u zidine…i žuboru vode koja protiče ispod…i o tome koliko je to filmična i fantastična scena…u trenu dok se jutro budi…
I mislim se…
Pošto je tema konferencije bila od „Korijena do Koda“…
Što li će biti u budućnosti…
Hoće li nas sve zameniti Androidi…
U svemu bolji i uspešniji od nas…
I mislim se dok nazdravljamo onako kako i treba…svi u istih mah…da pukne…
Kako možda i hoće…
Ali zato da satima sede…
Da piju vino…druguju…smeju se i ljube…
Vala ne znam kako će…
To ćemo uvek moći samo mi…
To će nas vazda i spasiti…
Kao što i jeste…
Kroz vekove…
Hvala vam Divni Ljudi…
Na svoj dobroj Vibri…
I svoj predobroj Energiji koju ste mi zapakovali da ponesem nazad kući sa sobom u duši…
Malo mi vas je i žao…
Nećete me se rešiti do penzije…
A i tad ću hrliti ka vama sa štapom…
Kocku po kocku po kamenom kotorskom pločniku…😀