To što nas uzbuđuje…intrigira i zabavlja kako na primer Vojvođani…Crnogorci…Dalmatinci…Slovenci ili Makedonci izgovaraju neke potpuno iste reči koje i mi koristimo na sasvim različite načine i akcente od naših je Frojd nazivao Narcizmom Malih Razlika…
I uvek me je zabavljalo…
Što bi moj drug iz Beograda koji je bio zacopan u jednu Zadranku uvek pričao…kad mi kaže n na kraju glagola umesto m i „daPAče i Is-u-se“ odmah bih je poljubio…
Doduše i ona je isto mislila za njegovo brzo i grubo „jebote i kapiraš“ pa su se lepo zabavljali i voleli neko vreme…
Aktuelno sam potpuno fasciniran time kako Kotorani izgovaraju tri reči…
koTOR…
ljuBAV…
žiVOT…
Kao neki Strasni Topovski Udar sa zidina…
Samo što ovaj ne baca đulad…već dobru energiju…lepotu…gostoprimstvo…osmeh…opuštenost…i čistu emociju…
I razmišljam kako dobro odabrane reči za naglašavanje…
Mesto gde ćeš da živiš…
Koga ćeš da voliš…
I šta te to najviše raduje i uzbuđuje u životu…
Kako dobro…
U tri dobro naglašene reči…
Celokupno umeće življenja…
Bravo Kotorani…
Sve vam ćetalo… 

Zaljubljenik sam u podkaste…
Stalno mi se vrte kad god nešto radim po kući što baš i ne zahteva punu pažnju…
Odavno znam da se u njima može čuti svašta nešto mudro…zabavno ili opuštajuće…što su jedina tri oblika sadržaja kojima već godinama pružam svoje dragoceno vreme…
No juče sam shvatio koliko oni mogu biti i dobar psihoterapijski edukativni medijum…kada sam sasvim slučajno naleteo na jedan u kome je gost bio Milan Ponjević…čuveni „koga će to Milanče danas da je**?“…naše gore list a trenutno jedan od najboljih i najtraženijih porno glumaca u Americi…i da se našalim jedan od naših najuspešnijih ambasadora u svetu…
Momak je simpatičan…drag…neisfoliran…pametan i odmah se vidi da voli to što radi i da mu u tome dobro ide…da je pošao ni iz čega a da je sada srećan i ostvaren…
No ono što me je oduševilo je trenutak kada je opisivao svoj najvažniji dan u karijeri…kada je iz manje produkcije konačno samopregornim radom i talentom došao na najviši nivo produkcije…ono maltene Holivud…i jednostavno na prvom danu snimanja potpuno zakazao…
Ni makac…
Njegov najvažniji adut u poslu ga je jednostavno izdao…
Kada biste vi znali koliko sam ja sati proveo razgovarajući sa mojim psihogeno impotentnim klijentima…kako se to dešava…kako to nije ništa strašno…kako količina mililitara krvi u nečijem penisu ne definiše to koliko je neko muškarac…
I koliko sam sam bio neuspešan…
No Milan je to laički mnogo bolje razrešio…
Izvinio se svima…
Rekao da danas jednostavno nije u elementu…
Da je samo čovek…
Da je pod ogromnom tremom…
I da je mnogo više uplašen no uzbuđen i radostan…i rekao je vidimo se sutra…
Ništa strašno…nikakava drama…danas nije u glavi prisutan tu…pa ne može biti ni dole…
Bez trunčice osuđivanja i obezvređivanja sebe…
Sutra se već opustio…fokusirao se na to što voli da radi…već mu je bilo poznato da će tu biti dvadeset kamermana…sva ona svetla i mikrofoni…a i koleginica je bila dražesna…saosećajna i podržavajuća…kao i svaka prava žena u takvim situacijama…on se posvetio tome da se unese…da se zabavi…i da zaista uživa…kao da su sami na svetu…
I potom je sve išlo kako i treba…
Hvala kolega Milane…
Na dobrom objašnjenju…
Na ranjivosti i pravoj muškosti…
Nijedan još momak nije svom penisu uspeo da naredi da se ukruti…
To se posredno dešava…
Kad se muško uzbudi…
A da bi se to desilo muškarac mora da bude opušten…srećan…da bezuslovno samoprihvata sebe…i da je zaista tu…
Prosto je…
Erekcija je pod uticajem autonomnog nervnog sistema…koji se i zove autonomni zato što sve sam radi…bez našeg uticaja…
I on ima dva suprotstavljena dela…
Simpatikus…deo sa borbu ili beg…i parasimpatikus…deo za odmaranje…relaksaciju…stvaranje i druge plemenitije aktivnosti kao što je između ostalog i seksualnost…
Oba u isto vreme ne mogu raditi…
Jer zamislite zeca kako beži iz sve snage preko livade od vuka koji bi da ga pojede sa maksimalnom erekcijom u penisu…
Pa jednostavno ne ide…
Ali zato kad dođe u svoju jamicu…
Kod svoje Dragane…
Kad se malo ponjuškaju…
Kad ona podigne uši…da joj lepe krupne oči dođu do izražaja…
Kada budu sasvim opušteni i bezbedni…
Eto magije…
Tako da…
U jednoj rečenici…
Svakome se od nas desi…
Ako nekome nije dignut…obično nije u njemu problem…već u tome kako se oseća…
Stoga se tu i nalazi lek…
Dakle sebe volim kako god mi ide…
Kao što volim našu reprezentaciju…bez obzira da li pobeđuje ili ne…
A ako ne ide…
Hajde da vidimo zbog čega je to tako…šta nam fali da se opustimo i da uživamo…
A ne da se odmah bičujemo po leđima i samoodbacujemo…jer će to samo sve još više pogoršati…
A i što bi dobri Milan rekao…
Sutra je novi dan…
Sutra će biti bolje…
Ja sam plaćen da radim nešto što je najlepša stvar na svetu…
Samo da se unesem…i da počnem da uživam…
To važi i za nas ostale…
Kad nam postane opušteno i lepo…i dole će sve biti kako treba…
Proslavi nas Milanče…
Bravo ti ga Zemljače…

Volim onaj fazon kad na internetu upoređuju scene u filmovima u kojima Džejms Bond i Pavle Vuisić naručuju piće u kafani…
I sad Džejms sav uštogljen i lep kaže šankeru „Daćete mi votku martini promućkanu a ne promešanu“…a odmah potom dobri Pavle tek izašao iz kamiona…raspojasan…i nešto ranjiv i emotivan kaže konobaru „Daj mi tri dupla viskija“…na šta konobar odgovara sa „Da li želite džek denijels…balantajns…džoni volker…džejmison“…a Pavle kaže „ama dupla brate dupla“… 
Uvek će mi biti simpatična ta dihotomija…
Na ljude opterećene formom i ljude koji jure suštinu…
Uvek ću pripadati ovoj drugoj grupi…
Koja može i u Hilton i na Klupicu…
Koja može piti i čivas…i zajedničko pivo iz dvolitarke…ili domaću rakiju koju je neko poneo od kuće…onako svako po gutljaj…pa u krug…
Uvek će mi važnije biti s kim sam…nego gde sam i šta pijemo…
Ionako ništa više ni ne opija i ne donosi radost od pameti…šarma…duhovitosti…i lepote duše…
Tako da kad bih morao da biram između ove dvojice…
Kako bismo se samo Pavle i ja proveli do zore na nekoj muzici…
Ne bi Džejmsu ništa falilo sa onim njegovim lepoticama…

Celokupna suština uspešnog roditeljstva… odgoja…podizanja i vaspitanja dece se krije u jednoj jedinoj rečenici…
Deca ne slušaju…deca imitiraju…
Zato je i bitno da im apriori…još i pre začeća…odaberemo dobru Mustru za drugog roditelja…na koju bismo želeli da nam liče…
I spolja i iznutra…
Ko tu potrefi…
Dobra će mu biti i deca…
Još ako i mi sa naše strane doprinesmo kao uputstvo za to kako treba živeti…
Namerno i uporno ubijajući u sebi svoje slabosti…gluposti i loše navike…a uvežbavajući ono što je u nama najlepše…najmudrije i najbolje…u stvari sve ono čime bismo želeli da ulepšamo i oplemenimo planetu…
Ta deca će biti pravi pravcati Srećnici…
Mada ćemo u suštini to neuporedivo više biti mi…