Bilo mi je simpatično kad je moj divni Profa…Učitelj i Ljudina na nekoj viziti na specijalizaciji prokomentarisao za nekog pacijenta da je ovde glavni uzrok patologije i loših životnih odluka „intelektualna nesofisticiranost“…
Urezalo mi se to…
Kako lep i neuvređujuć način da se kaže da neko baš i nije preterano bistar…
A onda sam juče umro od smeha kada mi je kolegnica rekla da je ostavila dečka koji nije mogao da ispuni tu Suštinsku Prazninu u njoj…
Ja sam se odmah nasmešio i pitao „Je li Cico je l ono što mislim da jeste?“…
A ona reče kroz grohot…“Ma da ja u životu manji nisam videla“… 
Tako da…
Uvek postoji način da ne vređamo i osuđujemo…
Da ne budemo grubi i prizemni…
Da pristojno komuniciramo…
A čak i da se našalimo…
Ionako kao vrsta veću Supermoć spram nedaća od Osmeha ni nemamo…

Jako volim one Đoletove reči…
„Ona se, slučajno, udala 18. maja 1980. Da se udala za mene, verovatno bih, kao pravi muž, ponekad i zaboravio taj datum. Ovako, zapamtio sam ga zauvek” 
I razmišljam kakvo je to prokletstvo…
Da uvek više razmišljamo…čeznemo i patimo za onim što nemamo…
No što smo svesni i zahvalni na onome što imamo…
Kakav je to samo Otrov za Sreću…
Ali Vrhunski Lek ukoliko se okrene naopačke…

Kad sam pre neki dan reklamirao pokvarene točkiće na koferu…dobio sam veoma zanimljivo pitanje u servisu…“Da li je kofer doživeo neko fizičko oštećenje?“…na koje sam ja…kao što bi i svaki psihijatar…imao u trenutku milion asocijacija…i odgovorio možda i neprimereno šalom…“A ne ne…emotivno je povređen…ostavila ga je ljubavnica tik pred poletanje na aerodromu u Madridu sad kad smo bili…a ne može rođenoj ženi ovde da kaže zašto je tužan…pa ga evo ja sad vodam po lekarima“… 
Radnik u sersvisu me je naravno pogledao kao potpunog idiota…i samo mrzovoljno uzeo kofer bez reči na na popravku…
Ja sam se potom izvinio na možda i neadekvatnoj šali o otišao dalje kroz grad…
No posle mi je palo napamet nešto što odavno znam…
Kako naše društvo ima ogromno razumevanje za ljude koji imaju fizička oštećenja na svom telu…na primer od nekoga ko ima gips na nozi se neće očekivati da đipa od sreće u kolu na porodičnoj proslavi…dok se od mojih psihijatrijskih pacijenata to očekuje…kao znam da si anksiozan i depresivan ali svakako smej se sad…raduj se…budi zababan i nemoj da mračiš i kvariš nam atmosferu na veselju…
To je jedna ogromna nepravda…
I u stvari jasan pokazatelj koliko ne razumemo…
Koliko nismo saosećajni…
A ponekad i koliko smo zatucani…primitivni i neemancipovani…
No dobro i to se polako menja…
Psihijatrijske bolesti su bolesti kao i svake druge…
Imaju svoje jasne uzroke…način kako nastaju…kliničke slike…neki svoj očekivani tok i prognozu…ogroman uticaj na sve sfere života pacijenta…i jasan način kako se leče…
A bogami i sasvim iste procente ozdravljenja…kao što imaju i interna medicina ili hirurgija…
Otprilike četvrtinu pacijenata ćemo izlečiti…
Polovini ćemo pomoći sa dugotrajnim i upornim lečenjima da imaju dobre živote…
Dok za četvrtinu najtežih i dalje imamo vrlo loše prognoze…
No trudimo se…
I verujem da će moje mlađe kolege biti mnogo uspešnije u budućnosti stručno…
A da ćemo mi svi ostali više razumeti…podržavati…i biti više saosećajni…i neosuđujući ovako…
Kao Ljudi…
Kao što sam i ja dok sedim u kafiću i pijem pivo sa ovim mojim olupanim koferom…koji nakon izlaska sa hospitalizacije ne zaklapa o tome koliko je voleo njegovu Panelopu iz Madrida…jako zgodnog i lepog…malog crnog kofera sa crvenim tufnama…sa kojim je bio najpre priljubljen tokon leta…a potom sasvim opčinjen…i na kraju i ostavljen…
Biće bolje dobri moj…
Jedna se otegla druga se protegla…
Idemo mi dalje na Put…
Nek stradaju točkići na našim Koferima…
Boljeg povoda za sekiraciju u životu jednostavno nema…
Lažem…
Možda da nam se popunio Pasoš od silnih Putovanja…
Pa moramo da ga menjamo pre isteka…
Da Bog da nam to zauvek bili najveći problemi u životu…

Deset eura košta radni sat moje spremačice…divne Gospa Nade…Žene Zmaja sa zlatnim rukama…Bog da je poživi…i da joj da sreću i zdravlje…
A da ne kažem da bih lakše zakazao magnetnu rezonancu mozga na kliničkom centru…nego što sam do nje došao…
Naravno da nećete dobiti kontakt…ni ne pokušavajte…
To znači da ukoliko bi neko radio dvadeset i pet dana mesečno po osam sati kao spremačica izašao bi na dve hiljade eura…
Moji klijenti koji su woltadžije i glovo dostavljači izađu i na više mesečno…
Tako da ta priča MORAM nešto zbog para…je samo šarena laža…jedan lep alibi za nesreću…ili duboko napravljeni dogovor sa samim sobom šta je najvažnije…novac ili sreća…
Jasno odabrana linija manjeg otpora koja obično vodi samo nizbrdo…
I jedno ozbiljno Zlatno Živo Blato…u kojem su mnogi utopili svoje duše…radost i snove…
Dopada mi se ona misao da je plata samo mesečna pretplata na nas…
Kolika je…toliko nam je i zanimljiv Paket koji nudimo…
No to je uvek promenjivo…
Samo se treba jako pozabaviti uređivanjem Programske Šeme koju pružamo…i potražiti Oči koje to znaju da cene…
Jer čak i u nesrećnim zemljama postoji uvek način da se čestito i pošteno zaradi novac koji će vam omogućiti privilegiju veću od svih…a to je da ništa ne morate…
Samo treba otkriti poziv koji u sebi objedinjuje četiri važne činjenice…
Ja psihijatriju jako volim…povremeno sam dobar u njoj…ona je neograničeno potrebna na tržištu…i od nje se sasvim pristojno može živeti ukoliko radite privatno…
Tako da sam se ja obezbedio od svoje neke trideset i pete godine…pa nadam se do penzije…ili sve dok nas neki sto puta bolji…pametniji i nepogrešivi Androidi ne zamene…kao celokupan esnaf…
A vi sebi pronađite svoj Poziv…za koji ćete moći da date potpuno ista četiri potvrdna odgovora…
To je uvek moguće…
Ako ne danas…krenite na Uzbrdno Putovanje od pet godina da do toga dođete…
A da ne kažem da sam skoro video oglas…“Postanite barmen…steknite diplomu koja vredi“…
Nemojte se iznenaditi ako se vidimo za nekim Šankom…
Suština i mog i tog poziva je ionako potpuno ista…da bude za mrvicu lakša Noć…i da se pojure neki Čarobni Trenuci…u kojima se sve posloži…bude kristalno jasno…pojavi se čak i poneki Osmeh…naprave se Obaćanja samom sebi za budućnost…i konačno zavlada Mir…
Samo nam se lekovi i pristup malčice razlikuju…
No to je u principu to…
A zamislite da nazdravljate i šalite se sa nekim Besgrešnim Androidom…
Pa zaista gde to ide…

Kad god mi neko na terapiji kaže da se oseća bezvredno…da nije dovoljan i da ne zaslužuje ljubav…moja instant reakcija bi bila da moje pacijente ili klijente zagrlim…malčice prodrmam…i kažem sestro ili brate dozovi se…šta lupaš…to može biti samo zabluda…laž i neistina…nikako istina…
Obična greška u razmišljanju i zaključivanju…
Softverski bag u sistemu…
Ne zato što hoću da im kažem nešto utešno i da ih okuražim…
Već u to čvrsto verujem i kao čovek i kao stručnjak…
Jer ko to na ovoj planeti ne zaslužuje ljubav…ljudska prava…da mu bude lepo i da uživa…i da mu makar ne odmognemo ako već ne možemo da mu pomognemo?
Koje je to ljudsko biće?
Koji to čovek?
Šta čovek…
Koji pas lutalica ne zaslužuje sva ova prava i tretman?
Nema tog čoveka na planeti koju ne zaslužuje bezuslovno prihvatanje…saosećanje i pristojnost u ophođenju…
Ali pošto u psihoterapiji kojom se ja bavim nema grljenja i drmusanja…zbog jasnih etičkih i profesionalnih pravila i ograničenja…što ponekad zaista mislim da je greška…i da bi možda mogli da integrišemo moderna saznanja iz telesne terapije…koja defakto ima svoje mesto u pomaganju ljudima…ja se onda posvetim objašnjavanju…da to u šta oni pogrešno veruju je svega 10 % do njih…
50 % je genetika koju su dobili od svojih roditelja i njihovih porodica…a 30 % celokupan odgoj…vaspitanje i količina ljubavi i podrške koju su dobili u svojoj porodici…a potom u vršnjačkoj grupi i tokom školovanja…a potom i od celokupnog društva…
Manjak ljubavi prema sebi je najeklatantniji pokazatelj da je neko imao loše detinjstvo…
I toga da neko jednostavno nije dobio dovoljno…
A ne istina koja je nepromenjiva…
To je mnogo više pokazatelj nesposobnosti i defektnosti roditelja…vršnjaka…institucija i društva no nekoga ko je u teškoj zabludi da njemu nešto fali…i da je on sam defektan…
I da svako ko ne veruje u to da je vredan ljubavi…ne može biti u pravu…već ga samo neko nije na vreme naučio pravim istinima…kad mu je to bilo najpptrebnije…
Kao što vam je potpuno jasno da će i pomenuti pas lutalica imati potpuno drugo poimanje života i mišljenje o sebi…i količinu straha ili razdraganosti…na osnovu toga da li je ostao na ulici i nastavio da se zlopati svakodnevno…ili ga je neko usvojio…zavoleo…poveo kući…i počeo da ga čuva…podržava…redovno hrani…i svakodnevno cmače…česka…i nežno se igra se sa njim…
Ukoliko bi to bila dva štenca iz istog legla…
Jasno vam je koliko bi se razlikovali psihološki nakon 3 godine potpuno različitog životnog iskustva…
A zamislite koji onda potencijal imaju ljudi…kojima bi se nešto slično desilo…
Da neko počne uporno da ih voli i podržava…grli i cmače…
I da im stalno ponavlja sasvim univerzalnu istinu koja glasi sasvim jednostavno…i treba da se uči u školi koliko i matematika i srpski jezik…a to je da dok neko diše vredan je…zaslužuje ljubav i lepo…i apsolutno svako ljudsko pravo…pa sa tog Granitnog Temelja može dalje poći da mudrim izborima uređuje svoj život da bude dobar…ispunjen…lep i radostan…
Svakako da je najbolje kada se sve ovo nauči u svojoj sopstvenoj porodici sa 9 godina…
Ali nikad nije kasno…
I u to čvrsto verujem…
Kad biste samo znali koliko je plodonosno kada to neko nauči i sa 19…29…ma i 59…
I kakve su to životne transformacije kojima svedočimo u foteljama preko puta nas…
Koliko je to samo lepo gledati…
Ranjene i prepadnute i izgladnele Štence koji postaju razdragani…srećni i nesnosno smotano…halapljivi Labradori pred našim očima…
Zaista mislim…
Ubedljivo najbolji poziv na svetu…
Svakako jedan od onih sa ubedljivo najvećom satisfakcijom…
Srećno vam bilo Labradori…
Sve sad pronađite i pojedite čega ste bili željni…
Svu ljubav…pažnju…nežnost…radost…smeh…opuštenost i uživanciju…
Naravno da imate svo pravo ovog sveta…
I da zaslužujete to…
Pa dišete zar ne?
To je sasvim dovoljna kvalifikacija…

Kad god na terapiji čujem rečenice tipa svi su vam doktore muškarci danas isti…svi varaju…svi bi oni samo seks i ništa ozbiljno…ili sve vam žene danas gledaju samo koliko novca imaš…ništa ih drugo ne interesuje…ili nigde više nema prave ljubavi…džabe se i truditi…ne može se ona više ni pronaći…prošla su ta vremena…
Ja uvek postavljam kontrapitanje…
„Koliki vam je uzorak muškaraca ili žena sa kojima ste do sada bili koji vam daje za pravo da sa tolikom sigurnošću tvrdite tako mračne istine?“…
I obično dobijem poražavajuće brojke…
Sa dvojicom…ili sa šest…
Uz ponekad ono setno…presimpatično i presmešno što reče moja klijentkinja pred menopauzom skoro „Gde mene doktore život prođe…dva sam penisa do sada videla…jedan od njih i nije bio nešto…pravo da vam kažem“)…
Moj jedini odgovor mojim klijentima nakon toga je da sve što oni tako čvrsto tvrde…svako to Svi ili Niko…Uvek ili Nikad…je jako diskutabilno jer im uzorci jednostavno nisu REPREZENTATIVNI…
Da bismo nešto naučno jasno potvrdili to mora da se pokaže i dokaže hiljadu ili milion puta…
Ovo „slušaj šta mi se jednom desilo“ nema neki veliki značaj…
To su samo anegdote…
Iskustvo mojih klijenata kojima ne ide u ljubavi je najčešće toliko maleno i tanano…da oni ništa ne mogu sa sigurnošću tvrditi…
Jednostavno nemaju validne podatke…
I u tom uzorku se obično i krije rešenje…
Jer…
Maltene svako ko je sada srećan u ljubavi je do jednog trenutka u svojoj ljubavnoj karijeri bio jako i uporno nesrećan…
Ponekad i u deset uzastopnih veza…
Ljudi se po tome ne razlikuju…
Suštinska razlika je u tome da li su nastavili da idu dalje…
Uporno i hrabro…
Da se trude…da rade na sebi…da rastu i da se usavršavaju i po pitanju sebe samog i po pitanju izbora koje prave u životu…
Sve dok nisu stali pred neke dobre…lepe…i pametne Oči…
I momentalno im je krenulo u ljubavi…
I sad im je lako da lepo žive…
Tvrditi da ne treba ići na More…jer nam je prethodna tri puta bilo loše vreme…je toliko intelektualno naivno da je maltene i simpatično smešno koliko je pogrešno…
A More je takvo…
Hirovito i ćudljivo…
Namrčeno…vetrovito i hladnk…
Ali se uvek kad tad razvedri…
I okrene na Sunce…
Zato je i čarobno…
Potpuno isto važi i za Ljubav…
Samo je ona još čarobnija…

Možda i suštinska razlika između anksioznih ljudi i onih koji to nisu je u tome…što su anksiozni ljudi fokusirani na to šta se sve može loše i strašno desiti…i onda povazdan zamišljaju kako bi im bilo užasno i koliko bi propatili…ukoliko se taj neki zamišljeni horor scenario ostvari…
Dok ljudi koji nisu anksiozni imaju ideju…ako se sada i ovde nešto loše ne dešava…što bih se ja sekirao unapred…ako se ipak desi…ali tek i ako se zaista i desi…tada ću o tome misliti…i reši ću nekako…snaći ću se već…mogu ja to da prebrodim…
JA MOGU SVE DA PREBRODIM…kao ideja je ultimativni protivotrov za anksioznost…
Jer ako možeš bilo čemu što te u životu može snaći da budeš naredan što bi uopšte i strepeo…
A ljudi imaju urođenu sposobnost kao vrsta za to…
Oduvek…
Tu Supermoć zvanu „ostaću na nogama…snaći ću se..rešiću sve kako znam i umem…i kad tad ću naći način da mi bude bolje“ treba u sebi zasaditi i zalivati kao neki Raskošni Kaktus…u sred Pustinje…sve dok ne procveta…a onda ničega lepšeg na ovom svetu nema…
Samo treba sebe iskonski ubediti da ne postoji važniji i moćniji ljudski manir od Prevazilaženja…kao životnog lajt-motiva…
Tako da…
Pustimo visinu i nepristupačnost i bodljikavost Prepreka…koje će svako od nas dobiti na pretek u životu…
Spas je uvek i bio u tome koliko visoko možemo da skočimo…
A tu nikada nije ni bilo granice u mogućem rekordu…

Jako mi se dopalo kada sam juče na nekoj brošuri za letovanje na internetu pročitao sasvim običnu rečenicu a opet nekako tako duboku i sjajnu da se nosim mišlju da mi postane životna mantra…
„Želimo vam od srca da na ovoj sjajnoj destinaciji budete Putnik a ne turista“…
Čoveče…
Pa ova cela planeta je sjajna destinacija…
A šta je život ako ne jedna Odiseja…
I Raskošno Putovanje…
Tako da je možda pravi tren da zanemarimo jurnjavu i da se fokusiramo na lagano…opušteno…lepo i suštinsko…
Da umesto tagovanja lokacije gde smo to ovako divni i bogati uspeli da dođemo na ovoj planeti se usmerimo na to da se zaista dobro provedemo i ispunimo dušu…
Da pored para…pasoša…i telefona što nam je zaista jedino i neophodno…obavezno spakujemo i dobro raspoloženje…
Da se umesto ček liste sa svakim mogućim spomenikom i atrakcijom fokusiramo na provod…malene porodične restorane i natenane ispijenu kafu sa pogledom na čovečanstvo koje prolazi…i posmatranje ljudi koji su našli način da budu srećni na najrazličitije moguće načine…
Da shvatimo da je najbolji lek za nesanicu to da nam glava pada od umora i neispavanosti jer smo život na javi napravili prezabavnim…ispunjenim i prepunim utisaka koje ne želimo da propustimo…
Da su autentični ljudski odnosi…šala…smeh…i anegdote važnije od selfija…
Da putovanje nije samo u nogama i očima…već i u nepcima…nozdrvama…prstima…stomaku…a ponekad i u onim tako važnim a sasvim neopravdano i nepošteno nazvanim bezobraznim delovima nas…
Da se samo jednom živi…i da još nikada nisam razgovarao sa čovekom koji umire…koji mi je rekao da nije trebalo onda da ode na more…trebalo je da ostane kući…i da odmori…i da štedi…
Da kum može da nam postane i neko kosook ili crn…a ljubav života i Parižanka ili Novozelanđanka…
I da su neki gradovi lepi danju…neki noću…a neki tek pred zoru…i to u nekim turistički potpuno neeksploatisanim delovima…koje smo napravili na najlepše…uz pomoć nas samih…malo duše…i puno kreativnosti…
Da je svaka neprijatnost koja se desi…na kraju samo dobra anegdota…samo deo putovanja…i povod za grohot kada kasnije budemo prepričavali…“zamisli šta mi se deslio na aerodromu u Tokiju…od tad bez probiotika nigde…“ 
Da je sve bolje uz čašu dobrog domaćeg vina…
Da su od meka i restorana u centru grada uvek bolja sirotinjska domaćinska jela a la Baka…negde malo sa strane gde jedu lokalci i srećnici koji žive na mestima koje smo došli da obiđemo…i još su i toliko pametni da su toga svesni…
I da se samo jednom živi…
Da sve jako brzo prođe…
Najmudriji od nas to shvate jako brzo…
I jako rano počnu da ga žive na max…
Ne boje se bespotrebno svega i svačega…
A opet nauče da se čuvaju od nepotrebnih rizika…i uobičajnih životnih mišolovki…jer znate već onu staru „da sve što se desi u Budvi…ostaje u Budvi…osim Hlamidije…“ 
I fokusiraju se na ono „ma snaći ću se…pametan sam ja“…
Da su od magneta i onih kugli sa snegom ispod koje piše ime mesta u kome smo…mnogo važniji Osećaj u Grudima koji nosimo sa nekog mesta…
Neka Ideja koja nam je pala napamet…
Neko novo Iskustvo…
Novi Pogled na Svet…
Ili neka Širina u Razmišljanju…
Neosuđivanje…
Pristojnost…
I prihvatanje i uvažavanje različitosti…
I da je Osmeh univerzalna valuta…
I da se sve najvažnije na ovom svetu može postići samo sa njim…
I da je naš novac u stvari samo onaj koji smo potrošili…
A da su najneprocenjivije pojave na ovom svetu sasvim besplatne…
Ali da neće one same doći do nas…
Već je naše da naglavačke zaronimo u njih…
Dok još možemo…
I da Prilike za Radost nikada ne treba propuštati…
I dalje verujem u onu staru da „koliko si srećan toliko si u pravu“…
I u skladu sa tim…
Da od ljudi koji se mogu nazvati Svetskim Putnicima niko nije bolje u ovom životu prošao…
Niti iko zna bolje da živi…
Srećni nam bili svi Puti na koje pođemo…