Kakva se antologijska scena odigrala pre neki dan dok sam menjao gume kod lokalnog novobeogradskog vulkanizera…
Gužva je bila velika…kao i uvek početkom aprila…
Automobili su se menjali kao na traci…
I ja sam se ne znam ni sam kako zapričao sa Komšijom koji je čekao istu intervenciju na svom mezimcu…
Reč po reč…
Stigosmo i do toga čime se bavimo…
Neobično mi je bilo od prvog trena koliko me je jasno vidljivo i upadljivo Komša poštovao i uvažavao kada sam mu rekao ko sam i šta sam po obrazovanju…
Sve ono to je jako težak posao…svaka ti čast…toliko godina školovanja…takva odgovornost…divim se takvim stručnjacima…e da nam je više takvih ljudi…gde bi nam kraj…država to mora da poštuje…bravo zemljače legendo…itd…
U jednom trenutku je pravi dramski zaplet zaista i započeo…nakon što me je komša upitao „i kako vuče Mečka“…
Odmah mi je bila jasna zabuna…
Pored mog Mezimčeta realne vrednosti pet hiljada eura…subjektivne level neprocenjivo/nemoj neko da mi ga je mrko pogledao…odmah na susednoj dizalici se šepurio najnoviji ponos nemačke autoindustrije…
Trebalo je da vidite komšinu facu kad sam mu objasnio da je moj u stvari ovaj Olupani Lunja pored…
To razočarenje…
Ta rezignacija…
Taj gubitak onog iskonskog muškog respekta…
Taj pad u njegovim očima..
Ta promena u odnosu…
U sekundi od onog „uvaženi doktore Đuriću“ do „vidi druže…pustimo mi sve te tvoje titule…šta ti voziš brate je ključno“…kao ultimativni pokazatelj životnog uspeha…ljudske vrednosti i dostignuća na hijerarhijskim muškim lestvicama…
Komunikacija se brzo završila…
Jer…što bi i gubio vreme sa mnom…
Da sam nešto znao ne bih ovu Šklopociju vozio sa četrdeset…
A meni bi simpatično…
Vratilo me je to na drugu godinu faksa…kada je koleginica u koju sam bio smrtno zaljubljen…ono život bih joj dao…sasvim slučajno tokom neke studentske kafe…prokomentarisala „ja se nikad ne bih zabavljala sa momkom koji nema auto…ma idi…da se mučim i ponižavam“…i sasvim nehotično mi slomila srce…
I sećam se koliko me je boleo taj manjak kvalifikacija…svaki put kad sam overavao studentsku povlasticu za GSP u dobroj žutoj 18-ici sa kojom sam drugovao punih šest godina…i ovom prilikom se zahvaljujem vladi Japana…
I bi mi drago…
Sigurno već od trideset i neke jasno volim sebe…
Nedvosmisleno…postojano i čvrsto…
Bezuslovno se samoprihvatam iako sam sasvim nesavršen…i pogrešiv…
Bez obzira na to šta posedujem…
Dobro znam da sam mnogo više od toga šta vozim…
I na odbacivanje umesto bolom i patnjom uvek reagujem prvo pitanjem „da li mi je sistem vrednosti toga koji me odbacuje blizak ili ne“…
I imam na puno toga na šta da se oslonim…što ja zaista cenim i poštujem…
Ponosan sam na svoje nematerijalne uspehe i postignuća…
I imam sebe i svoj sistem vrednosti kao korektiv…
Jer…
Kad biste samo znali gde smo sve Ovaj Moj Lunja i ja bili…u kakvim sve Avanturama…kakva je sve muzika treštala oko nas…kroz spušene prozire…uz krivudave puteve pored Mora…u zalascima Sunca…gde se ne zna ko je više od nas dvojice uživao…
I koliko nas samo vole ovi naši Dubooki i Bistrooki Intimusi kojima smo se tendenciozno okružili…iako baš i nismo prvoklasne prilike…
I bi mi nekako simpatično…kako sam porastao…koliko sam sigurniji u sebe…i koliko sam očvrsnuo…
Hvala svim Ljudima koji su znali da vole ono što sam zaista ja…i da mi to jasno i pokažu…
Sasvim mi je jednostavno i lako bilo…da i sam navežbam taj manir…
Jer…
Oduvek važi…
Ona legendarna divnog Patrijarha Pavla…
„Mene da ponižava može bilo ko…da se ponizim mogu samo ja“…
Isto je i sa manjkom ljubavi…
Smrtonosan je samo lični…
Uvek je naša sopstvena nesposobnost da se zavolimo pravi uzrok problema…
Ali…
Isto tako…
I suštinski lek…
Ako uspemo da okrenemo paradigmu naopačke…
Pa srećno nam bilo…
I samo napred…
Još ne sretoh čoveka koji ne bi imao šta na sebi da zavoli…
A kamoli u svojoj budućnosti…
Ukoliko se jako potrudi…
I krene u pravom smeru…
Doći će i Mečka…
Vidimo se kad tad Komšo ponovo…

Zamisljam kako joj je kuća bila ledena i stara…
Kako je tata više voleo da ga cene i poštuju u kafani nego u kući…
A kako je mama bila hladna i nezainteresovana…u svojim večitim mukama kako da ih prehrani…
Kako je u osnovnoj bila siromašna…i odbačena…
A u srednjoj ismevana i nezainteresovana ni za druženje…ni za učenje…što svakako mnogo lakše ide bezbrižnoj deci…kojima nije svaki dan preživljavanje…
Kako je fakultet bio nemoguća misija…jer je čim pre morala da počne da radi…
I eto je sad…
Na šalteru Air Srbije…za predaju prtljaga…
Siške…naočare…savršeno uredna uniforma…lepo ali vidno umorno i tužno lice…no ipak jasno dobre oči…
Razmišljam…
Koliko je to teško…
Raditi na mestu gde stalno neki nasmešeni…srećni i privilegovani ljudi…poleću u neke nove avanture…provode i uživancije…i svaki dan to gledati…a imati 25 godina…i biti osoba koja nikada nije letela avionom…
Razmišljam…
Kako je zavist jedna od najljudskijih osobina…
Jer čim možemo puno da se radujemo kad nešto imamo…možemo još više da patimo kad nam je to nešto nedostupno…a onda jako boli kada shvatite da neko drugi to sasvim opušteno ima…
I kako sam se bukvalno prenerazio koliko i sam mogu biti zavidan…čim je život počeo da mi uzima i ne daje nešto što jako želim i što sam mislio da mi jako pripada…
I kakvo je to bilo bolno otkrovenje…
Jer je jako lako biti dobar i nasmešen…kad ti sve dobro ide…
No od onog trenutka kad osetimo zavist…pred nama su dva puta…
Laki i strašni…
I teški i sjajni…
Ovo pile sa šaltera može da ostane u nesreći i zavisti…kao u nekom živom blatu…da počne da mrzi i sebe…i svoj život…i sve srećne ljude…da vremenom postane zla…ono da namerno razdvaja parove i porodice i prijatelje koji su nasmešeni došli na šalter…čisto da im napakosti…i da ostane u toj nesreći godinama…sve dok ne postane samo ljuštura od ljudskog bića…što je napočetku svakako lakše jer ne zahteva nikakav trud…sediš samo…ne pomeraš se… zavidiš po ceo dan…kukaš na sudbinu…toneš lagano i čekaš da život nekako prođe…što je na duge staze smrtonosno…i prebolno…jer nesreća je kao Černobil…na kraju će sve spržiti ukoliko se hitno ne ugasi i ne zapečati…da ne može da kontaminira ostale delove nas…
Ili da krene na preteški put…
Strmu i napornu uzbrdicu…
Da shvati…da je njena trenutna pozicija nikako ne definiše…i da to odakle dolazimo…iako je esktremno važno…nije naše prokletsvo…niti alibi da ostanemo tu…i da ona ne može biti bezvredna kao ličnost samo zato što joj trenutno život težak…besmislen i bolan…i da noću kad dođe…otrči svoj krug sa slušalicama…da joj se makar nešto dobro desi u tom danu…da potom sedne da uči engleski…da pođe autobusom na leto negde na sezonu…da se polomi radeći i da štedi svaki dinar…da se vrati s jeseni sa novcem za vandredno školovanje…u čemu god…što bi volela da radi…u čemu može postati dobra…što je traženo…i za šta može biti adekvatno plaćena…digitalnom marketingu…ili obrvarenju…da potom nađe sebi momka koga na početku niko nije poštovao…jer je dolazio iz sličnog blata…i koji je prošao sličan put…i izborio se i za sebe…i za samopouzdanje…koji će je voleti onako kako je nikad niko nije voleo…
I mogu bukvalno da ih zamislim 2030 i neke…kako stoje ispred šaltera za Pariz…kako se kikoću…kako on lupa…kako je ona lepa onoliko koliko su samo zacopane žene lepe…kako su oči i dalje dobre…samo je sada lice odmorno i nasmešeno…kako staju na šalter…kako joj se omakne…izvol’te pasoš kolega…i kako se brzo ljubazno izvinjava…i kaže duga je to priča…kako traži svoj prvi gejt…kako su joj oči pune suza…dok ulazi avion…kako dodiruje vrata…da se pozdravi…i kako sedaju zajedno nasmešeni…kao neka reklama za život…
Odavno znam…
I stručno…
I ljudski…
Koliko su dugotrajne tuge i nesreće hronično oštećujuće…slično je i sa radošću i srećom…
Ništa nema toliki orkanski isceljiteljski potencijal…
Srećan put Mila…
I bravo ti ga…
Pravi mali Biseru iz Blata…