Kada god mi neki pacijent kaže da je depresivan…moje razmišljanje momentalno kreće u smeru toga da odredimo kakav mu je kvalitet života…
Ukoliko je on objektivno jako loš…takav da bih i ja lično u takvim okolnostima bio tužan…neraspoložen…bezboljan i bez ikakvog osećaja radosti u bilo kojoj aktivnosti…onda to i nije prava psihijatrijska depresija…već više duboka svesnost situacije u kojoj se taj čovek nalazi…
Tu se onda i krije lek…
U promeni okolnosti…ondosno životne situacije…koja će na duge staze dovesti i do poboljšanja raspoloženja…
Ukoliko mu je život objektivno dobar…tu onda moramo biti jako obazrivi…razmišljati stručno psihijatrijski…i brzo reagovati…nekada iz svih topova koje depresija jako ne voli…i kojih se jako boji…
1. Lekovima
2. Psihoterapijom
3. Filozofijom življenja…smislom i identitetom…koji će pomoći da se život razume…i bolje i kvalitetnije uredi
4. Negom…negom…negom i negom sebe
Čvrsto verujem da ljudi koji misle da depresija nikada neće i ne može proći…najčešće nisu probali sve…dovoljno jako…dovoljno dugo…i dovoljno sveobuhvatno…
I da baš zbog toga i ne treba da očajavamo…
Već da se pitamo šta je sledeće kako ih možemo podržati…
Neobično me to smiruje…
I motiviše…da i dalje uporno pokušavamo…
Svi zajedno…
Sve dok se taj prvi Autentični Osmeh konačno ne pojavi…
A tada je biti psihijatar ubedljivo najlepši poziv na svetu…

Ja…kao i svako dete devedesetih…jako čuvam stvari…
I jako se radujem kada dobijem nešto novo što jako volim…a čemu sam se dugo nadao…
Tako sam se i ovog rođendana jako obradovao novim slušalicama koje sam dobio na poklon…
Prvo sam ih zagledao…
Pa polagano otpakovao…
Onda se radovao zvuku…
I svim onim ostalim đakonijama koje sve ove nove sada imaju…kao što su isključivanje ambijentalne buke i tako to…
Onda sam ih lepo ostavio u kutijicu…stavio nežno na komodu pored kreveta…i krenuo na trening sa mojim starim…koje sam dobio za rođendan pre četiri godine…
Kao da ne akam nove…
Onda sam krenuo niz stepenice…zastao…prozujao mi je kroz glavu poražavajući podatak sa prošlonedeljnog kongresa o tome kako prosečan Srbenda živi svega 70 tak godina…frapiralo me je koliko sam već procenata te brojke proćerdao…a da ne pričamo o poslovničnoj…porodičnoj…staračkoj nagluvosti Đurića…koja je retko koga od mojih mimoišla…
I shvatio da se nema bogzna šta puno više čekati…
I štedeti…
Pa sam se okrenuo…vratio…i uzeo moje nove slušalice…
Život je suviše kratak za loš zvuk…
Za lošu muziku…
Za isprazne razgovore…
Za iritirajuću buku…
Za nebitne ljude…
Za grubo…ružno…primitivno…zlo i dosadno…
Hladno…mlako i bez emocija…
Treba uživati uvek kada možemo…koliko možemo…najviše i najbolje što možemo…
Ne bih zvučnicima na ovim mojim novim sluškama bio u koži…
Gruvaće se na max sledećih nekoliko godina…
Uostalom…
Možda je celokupna mudrost upravo u onom Andrićevom…
„Ne teče rijeka, nego voda. Kao što ne prolazi vrijeme nego mi“…
Jedan od najjačih repelenata prolaznosti su Fragmenti Radosti utisnuti u večnost…
Trenuci Lepog pretočeni u divna sećanja i sjajne uspomene…kojima posle uvek možemo da se vratimo…
Da zažmurimo…da se setimo i da uživamo…
A muzika je tu uvek tajni začin…i najbrži način za teleportovanje u vreme kad smo bili srećni…
Vi ne verujete kako dobro zvuči ova stvar…
Na ovim sluškama…
Po ovom prolećnom danu…
Na ovom proplanku…
U ovu nedelju…
Pred ručkić… 🙂
O just a perfect day…