Ništa me odavno nije toliko oduševilo kao dve rečenice koje su mi slučajno iskočile na internetu a koje reklamiraju monodramu „Dejt“ glumice Sandre Silađev…
„Samo kurve idu na psihoterapiju, poštenim ženama depresija je normalno stanje“
I…
„Samo kurve plaču i viču, poštene žene imaju čir“…
Potpuno oduševljenje… 
Ne znam kakva je predstava…ali znam šta neobično jako želim da pogledam…
Odavno mi je jasno da pozorište ponekad otkriva najdublje istine neuporedivo bolje od svake psihoterapije…

Postoji jedno divno pravilo u borilačkim sportovima koje glasi da…kada je borba bila toliko izjednačena da bukvalno nijasne odlučuju…pobeda se uvek dodeljuje onom borcu koji je…nakon sudijskog znaka koji označava poslednjih deset sekundi u poslednjoj rundi……udahnuo…zagrizao gumu u ustima…i krenuo NAPRED ka protivniku…zamahujući iz sve snage…pa kud puklo da puklo…
Nakon ovih petnaestak godina u psihijatriji čvrsto verujem…i neće me niko ubediti u suprotno…da i Ovaj Odozgore Pobedu dodeljuje po potpuno istim pravilima…
Ljudima spremnim da ostave srce na podu svojih Ličnih Ringova…
I spremnih da grizu i trče…ka svojim snovima dugo i uporno…do poslednjeg atoma snage…
Neobično me to smiruje sve ove godine…
Da je jedini pravi poraz u stvari odustati od borbe…
Hvala…
Dragi pacijenti…
A u stvari…
Borci Amateri…
I Mustre za to kako treba živeti…

Kada god razgovaram sa ljudima na psihoterapiji o njihovom ultimativnom strahu „Šta će moja deca ako ja umrem?“…često navodim ovu pričicu…koja ponekad i pomaže…
I sa ove…
Ali i sa one strane…
„Moj najbolji prijatelj je umro pre nekoliko godina. Danas sam dobio iznenadni poziv sa njegovog broja. Ispostavilo se da je to njegov mali sin. Pitao me je da li mogu da mu kupim bicikl. Pitao sam ga da li me on uopšte i poznaje. On je odgovorio: „Ne, ali sam našao fotografiju mog oca sa nekim čovekom na njoj i na poleđini fotografije ovaj broj telefona i tekst: Ako ti bilo šta bude potrebno a ja ne budem tu, zamoli njega, on sam ja, samo na drugom mestu“
Ako me nešto plaši na ovoj planeti…to je njena surovost…orkutnost i nepredvidovost…ta neukrotiva i nekontrolabilna opasnost koja leprša nad našim voljenima…
Ono što me jako smiruje…je ljudska nepresušna…višemilenijumska moć prevazilaženja…udruživanja spram muke…i zajedništva u borbi protiv nedaća…
Da možda i nije toliko bitno ko je protiv nas i šta nas čeka…
Već ko je sa ove naše strane…
Težak je život…
Ali nismo vala ni mi za bacanje…
Sve dok su nam Ljubav i Zajedništvo najjača Supermoć…