Najteži deo psihoterapijskog poziva je što je smrt tu jednostavno sveprisutna tema…
Ili naš klijent umire…
Ili živi tako da će skoro umreti…
Ili mu neko njegov umire…ili je već umro…
Ili se jako boji da će umreti…
Jedna od posledica neprestane borbe sa tim prokleto neravnopravnim protivnikom…koga još niko nije pobedio…je i svakako naša profesionalna deformacija…da nekako sve gledamo kroz tu prizmu…
Pa mi je bilo presmešno kad je jedna divna Profesorka iz Poljske na ovom sada evropskom kongresu u Beogradu prepričala Basnu o Cvrčku i Mravu ali na psihoterapijski način…
Priča počinje standardno…
Mrav se celo leto ubija od posla…štedi…odriče se svega…zlopati se i preskače svaku priliku da se malo opusti ili zabavi…
kako bi spremio zimnicu…a Cvrčak se non stop zeza…ono pun gas…provod…juri za cvrčinama…izlazi svako veče…generalno živi kao da sutra ne postoji…i maksimalno uživa u svakoj sekundi…
I jedan dan s jeseni dođe njihova komšinica i obojicu ih poprska Raidom… 
Šta mislite ko je smireniji i opušteniji pošao na onaj svet?
Ko je bolje prošao?
Ko je mudriji ispao?
Ko ga je bolje živeo?
Najveća komparativna prednost smrti nad životom je to što se ona pita kad će doći…
Ma koliko se mi trudili…i pazili…i pokušavali da iskontrolišemo budućnost…
To još niko nije uspeo…
Naše je svakako da je maksimalno odgodimo tamo gde se mi pitamo…
Ali situacije u kojima smrt uvek gubi su…
Život sa smislom…
Radost…
Uživanje u Malim Čarobnim Trenucima…i Danima za Dušu…
Grohot…
Prijateljstvo…
Ljubav…
Uspomene…
I Sećanje na Ljude koji su znali da žive…
Tu smrt nema nikakvu moć…
Tu mi držimo banku…

Potpuno me je fascinirala činjenica koju sam pročitao u pomorskom muzeju u Lisabonu da najsmrtonosniji delovi svetskih mora za pomorce nisu oni gde duvaju jaki vetrovi i gde su česta nevremena…već naprotiv po zlu poznati predeli oko Ekvatora gde ponekad mesecima ne pirne ni dašak vetra…
Klasične smrtonosne zamke za brodove i posade na njima koje će tu veoma brzo ostati bez hrane i vode…nedugo zatim i bez razuma…a potom i bez života…
O kad biste samo znali koliko to isto važi i za ljude…
Ponekad je Mrtvo More u životima mojih pacijenata smrtonosnije od svakog mogućeg Predela Oluja…
To čekanje…dosada…i neprestano mučenje koje nigde ne vodi…dok se život i sve što je lepo u njemu polako gasi…a vreme odradi ono što najbolje ume…jednostavno istekne…
Prava je sreća da su naši životi neuporedivo više pod našim uticajem od okeana…
A i razdaljine od tuge do sreće su mnogo kraće…
Nećete verovati kakve sve Lavine Radosti par koraka u dobrom smeru mogu pokrenuti…
Tako da…dame i gospodo…ne čekajte povoljan vetar…nego vesla u ruke…i zapnite iz petnih žila…
Obično sreća drema baš tu negde iza ćoška…

Epoha društvenih mreža je donela jedan zanimljiv paradoks…gledajući druge najviše tražimo neku njihovu nesavršenost…manu…slabost ili ranjivost…a opet je to svakako nešto što po svaku cenu želimo da sakrijemo na nama samima…
I onda dođemo do toga da je to sve jedna šarena laža…da nam je mentalno zdravlje nikada gore…i da smo nikad više nominalno povezani a u stvari nikad više usamljeni…
Jer ko još voli savršene…
Pa pogledajte samo svoje kumove na primer…sto mana…a svakome bih život dao…
Ili vaš omiljeni tim…
Nikada nisam podnosio ljude koji navijaju za favorite…jak provod…onoliko…
Ali za Davida ću uvek…iz petinih žila…
Ljudi se od vajkada povezuju na nivou ranjivosti i saborništva pred mukom…i po zajedničkom načinu zabaljanja…proslavljanja i deljenja radosti…kao i na osnovu borbe za iste vrednosti…
Iako sam ogroman pobornik kontracepcije…jer na psihoterapiji uvek imamo dve grupe klijenata…one koji nikako ne mogu da zatrudne i one koji to već uveliko jesu ali sa nekim sa kim to nikako i nikada nisu smeli…razumem i poentu da je svakako mnogo lepše bez ičega između nas…
Između nas potpuno nesavršenih…ali nas koji se jako volimo…uvažavamo…podržavamo i do daske uživamo…
Potpuno je isto i u prijateljstvu…
A pogotovo u ljubavi…

Volim onu od Vilhelma Buša da je „zavist najiskreniji oblik priznanja“…
Takođe…
Jako mi je lepa i izreka Navala Ravikanta koja kaže da je „želja u stvari samo ugovor koji potpisujemo sami sa sobom da ćemo biti nesrećni sve dok ne dobijemo to što želimo“…
Zato i treba biti jako obazriv po pitanju želja…
Neke su smrtonosne…
A neke oživljujuće do poslednjeg atoma u našem telu…
Sublimacijom ove dve izreke možemo doći do prostog zaključka da zavist koju osećamo prema nekome samo treba iskorstiti kao Putokaz u kom smeru mi lično treba jako da se potrudimo…
Naravno…
Ukoliko vredi plaćene cene…
Jer pazi kome zavidiš…
O kako sam samo zavideo bogatašima dok mi nisu postali pacijenti…
I vidi pod trbušnjaci… 🙂
A ako je ta želja dobro probrana…važna i najvrednija na svetu…toliko da sasvim vredi da budemo jako nesrećni dok nam se ona ne ostvari…
Šta onda čekamo…
Izvol’te dame i gospodo…
Od nečeg se i mora umreti…
Važno je imati zbog čega…i to onda uraditi sa osmehom…na bojnom polju koje smo sami sebi odabrali…
Kad ne budemo više mogli nogama ka njoj…
Uvek nam preostaju nokti koje možemo čvrsto zagrebati na putu ka našoj sreći…
A tada obično i ovaj odozgor’ zapevuši onu božanstvenu da ne zna želja šta je nemoguće…

Svaka cast ljudima koji regularno žive mudro…umereno i zdravo…njima i nije potrebna neka posebna podrška…jer oni obično i imaju živote vredne življenja i stabilne izvore radosti…
Ali ponedeljak je…
I danas će neko pogledati sa potpunom rezignacijom omanji omlet sa avokadom i nekim neidentifikovanim zelenišem u svom tanjiru…
Danas će neko popiti prvu jutarnju kafu bez rakijice…
Danas će neko preskočiti jutarnji bromazepam…koji je sam sebi propisao…
Danas će neko sesti na wolt biciklu i odraditi prvu dostavu…umesto da pođe u kladionicu..
Danas će neko poći u prvu jutarnju šetnju po prirodi…umesto da se nadrogira…
Danas će neko ući najnespremniji ikada u teretanu…iako ga udubljeni trosed u dnevnoj prosto magnetski privlači…
I tako dalje…
Dobra je stvar da je ponedeljak…
Loša je da niko neće doći da nas spase…
I da je ovaj život tako dizajniran da je veoma lako propasti…
A uspeti je uvek na dugom štapu…
No do tog Vrha je uvek moguće doći…
Ma iz koje Udoline kretali…
Ukoliko shvatimo da nema puno veće ljubavi prema sebi no što je Disciplina…
I da besplatnog sira obično ima samo u mišolovci…
Tako da dame i gospodo Alpinisti…manimo se Speleologije…i samozavaravanja po našim ličnim mračnim špiljama…
I srećno nam svima bilo…
Ma koju Trku s Preponama trčali…

Svake godine u ovo doba poslovično menjam sočiva koja nosim…
I mislim se nešto sad…
Šta su sve ova moja prošlogodišnja videla pre pošteno zaslužene penzije?
Onako…
Nije bilo loše…
Ali ni predobro…
Oči i služe za radost…
Za lepotu…
Za božanstvene prizore…
Za žmurenje kada baš jako uživamo…
I za suze radosnice…
Nadam se da će ova nova sočiva imati više sreće sa mnom…
Da su prave srećnice što su baš meni zapale…
I da ih čeka vrhunski provod…
Dobrodošle…
I vežite se…
Polećemo…