Pisao sam već o tome kako je najsigurniji miljokaz urednog detinjeg razvoja pojava autentičnog i zdravog osmeha kod deteta…
Razmišljam…dok čekam let koji će me vratiti u realnost sa predivne konferencije na kojoj sam bio ovaj vikend u Budvi…o odraslima koji se smeše…
Razmišljam o Ljudima Hodajućim Osmesima…
Ljudima koje prepoznajete po zubima…razvučenim usnama…Smejalicama na obrazima…i nasmešenim očima…
I po tome što vam je u njihovom društvu uvek Duša na mestu…
Po tome što dok plešu u polumraku nekog bara…naravno ne prestaju da se smeše…žmure…i dižu ruke visoko u vis…kada je refren njihove omiljene pesme u kafani…
Po tome što nastavljaju da pevaju na sav glas…kad se muzika ugasi…i pošten svet kreće da se razilazi svojim kućama…
Oni ne…jer jednom se živi zar ne?
I postoji još toliko mnogo prilika do zore koje mogu provesti zacenjeni…i zagrljeni…
U onoj lucidnoj armosferi…kad je društvo dobro…i šala šalu stiže…
I po tome što nakon nekoliko dana sa njima ne morate više razmišljati o antidepresivima i o započinjanju psihoterapije…
Razmišljam koliko su dragoceni…
Koliko su oni neka Kosmička Brana tome da se sve ne raspadne…i da ovaj svet ne ode sasvim dođavola…
I koliko svi treba da ih čuvamo…
Jer su prevažni…
Odavno znam da nema uspešnijih i bolje dizajniranih primeraka naše vrste od njih…
Živeli Hodajući Smajliji…
I sve vam cvetalo…

Ne postoji bolje objašnjenje o tome odakle psihijatri crpe svoju empatiju i dobronamernost prema svojim pacijentima od one stare izreke da ćete zakletog teroristu najbolje stvoriti ukoliko čoveku koji nikada nikome nije naneo ni mrvicu zla pobijete celu porodicu…
Slično je i sa našim najporemećenijim pacijentima…
I oni su samo nekada jako ranjeni…
Možda još u doba kada se stvarala genetika u jajnim ćelijama i spermatozoidima njihovih roditelja…
Možda još u materici…
A najčešće tokom detinjstva…kada nije imao ko da ih voli…sačuva i podigne…ali je imalo toliko toga da ih ošteti…
Ili ih je kasnije tako već načete oberučke dočekalo surovo društvo da ih dokusuri…
Maltene…svako od nas je mogao postati sve…
Zato je i važno da navežbamo empatiju… dobronamernost…i razumevanje…
I da prestanemo da budemo amateri…koji se vazda iščuđavaju oko posledica…koje su postale logičan sled događaja još mnogo ranije…
Majstori su uvek fokusirani upravo na uzroke…
I na opravku nečijih uspomena i predodređene sudbine…
Uspeh u lečenju se uvek tu skriva…

Kada radite jedan od ubedljivo najstresnijih poslova na svetu…kao što je to dečija anesteziologija…i svaki dan stojite na tankoj liniji između nekog detinjeg života ili smrti…morate naći nešto za šta ćete se uhvatiti…
Na zapadu će to biti jedno apsolutno poštovanje od strane celokupnog društva…i veoma visok životni standard…koji će vam omugućiti da u svoje slobodno vreme nemate maltene nikakav stres…
Kod nas…kao i uvek…morate improvizovati…
I biti pomalo Čarobnjak…
I fokusirati se na čistu ljubav prema medicini…i životnom pozivu da iznova i iznova dajete sve od sebe kako biste spasli tu divnu…i ni krivu niti dužnu dečicu…
Ukoliko imate tu sreću u nesreći…da ste dete…da vam treba na primer operacija krajnika…i da živite u Beogradu…anesteziju će vam voditi možda moja divna prijateljica…
Prepoznaćete je po velikim…toplim…i pametnim očima…između kape i maske sa šarenim medvedićima…koja kao da skriva osmeh…
Dan pre će vam te dobre oči prilikom preoperativne pripreme naložiti da sutradan pod obavezno ponesete vašu omiljenu igračku na operaciju…da vam bude Talija…i da vam drži strah…
Na slikama je upravo omanji izbor tih igračaka sa njenog prethodnog dežurstva…i onda će ta igračka kada sutra uđete u tu uvek neprijatno i preterano osvetljenu sobu biti najpre nakačena na ekg…i dobiće injekciju…isto kao i vi…malo kasnije…
Odmah nakon toga će vam biti stavljena maska sa inhalacionim anestetikom…i biće vam „naređeno“ da pevate vašu omiljenu pesmu…usput će vam biti rečeno da to uradite obavezno iz sveg glasa…kako bi vas mama ili tata čuli na ozvučenju u sobi u kojoj vaš čekaju preko…svakako fiktivnog…mikrofona u vašoj maski…naravno…neće vam biti rečeno da ćete se što se više derete nagutati i više anestetika…i postepeno postati blaženi…smireni i potpuno bez bola…i straha…
I potom vrhunac…
Čim se probudite…
I vidite te tople…dobre…i pametne oči kako se smeše iznad vas…srećne što je sve prošlo dobro…i što je još jedan bod upisan na ovu našu stranu…dobićete jedno važno pitanje…“Mladi gospodine/mlada gospođice koji je vaš omiljeni sladoled?“…i odmah potom veliki recept u ruke sa sve pravim pečatom na kome piše tipa „pola kile kaprija…hitno!“…i potom…“Mora…džabe se opirete…rana od krajnika je sveža…mora da se razladi dobro…da ne bi bilo nekih komplikacija“…i odmah potom će početi da vas golica…iz sve snage…čisto da vas do kraja razbudi…da proveri da li je sve definitivno dobro sa vama…a i da ne bi ni osetili dok vredne instrumentarke skidaju hiljadu i jedan flaster sa vas…dok se kliberite na sav glas…
Obično ih operišu šestoro za prepodne…
Zamislite tu sobu…
Šestoro malenih junaka…
Šestoro jutros prestravljenih pa potom najsrećnijih i najzahvalnijih majki/očeva…i svi ti kilogrami sladoleda…
I veliku menjažu i mačevanje kašikama kad se svakome smuči svoj…
Kaže moja prijateljica…da uvek svrati do te sobe kada pođe kući…jer se zbog tog prizora se i dalje bavi tim prokletim i blagoslovenim poslom…i ostaje ovde…umesto da lepo crta one obrve…bude gospođa…i uživa po nekim Maldivima…
„Volim ih tako musave dok mašu…
I viču eno moje doktorice…
I potom isto to rade sa svojim igračkama…da pokažu da je i kod njih sve prošlo sasvim dobro…
Taj prizor nema cenu…“
A ja se mislim…
Kakvi su to Diskretni Heroji…
Koliko smo samo srećni što ih još uvek imamo u zemlji…
I koliko volim tu ženu…
Te tople…dobre i pametne oči…
Na koje bih se uvek kladio kada je teško…
I kada nam treba neki Čarobnjak u našem uglu…
Siguran sam da i dalje pred ulazak u salu i dalje ljubi onaj Krstić oko vrata…i govori tihu molitvu Bogomajki…kao onomad kad smo ulazili na ispit iz farmakologije…mada je…kao i uvek štreberski sve znala…i dosta oborila šanse da i jedan kasnije sasvim prosečni psihijatar…koji je odgovarao nakon nje…položi…
Mada…
Znajući je…sada već dugo…
Još uvek razmatram…
Da li se uopšte moli…
Ili nam je sve vreme podmetnut undercover Anđeo…
A to radi samo da bi nam svima zavarala trag…
Da ne bude suviše providno…
A možda i nije bitno…
Nek je čuva Bog…
Kao što ona čuva svu tu dečicu…
Kao što čuva sve nas…

Volim onu staru diplomatsku izreku koja kaže da na međunarodnom nivou ne postoje večni saveznici niti večni neprijatelji…postoje samo večni interesi…
Okreni…obrni…slično je i u partnerskim odnosima…
I tu su samo nečiji interesi večni…
Svakako vremenom promenjivi…
Ali nema većeg ljudskog prava od onoga da svako uvek ima pravo na svoje sopstvene potrebe i želje…
Kakve god one bile…u nekom trenutku…
Pustite godine…papire…običaje…regule i nekretnine…
Na to se uvek treba kladiti…
Što bi nas neko menjao…
Ukoliko možemo da ga nasmejemo…
Da ga smirimo…
Da ga zaštitimo…
I da mu život učinimo smislenijim…lakšim…lepšim…i zabavnijim…
Ukoliko se i dalje raduje vremenu koje provodi sa nama…
I ukoliko zajedno idemo u istom pravcu…ka nekom boljem mestu…sa boljim pogledom…
S druge strane…
Svakako da su okolnosti promenjive…
A kamoli ljudi…
Pa i da nas zamene…
Jaka stvar…
Što bismo se sekirali…
Ukoliko smo paket usluga koje možemo nekome ponuditi kao ljudsko biće…nabudžuli toliko da je potražnja na tržistu za baš takvim društvom maltene neograničena…
Dugo mi je trebalo da shvatim…da ona druga izreka koju volim…“jedan se otegao…drugi se protegao“…
Nikad i nije bila oko tog nekog drugog…
Već oko nas kao Prilike…
A tu je uvek samo nebo granica…