Bukvalno ne pamtim da me je skoro išta tako oduševilo kao kada sam sinoć pročitao onu staru Demokritovu misao da je „sve što postoji u vasioni plod slučajnosti i neizbežnosti“…
Fascinantno…
Samo sam odložio knjigu…i sat vremena blenuo u plafon…i razmišljao o istinitosti tog paradoksa…
Dakle…
Umrećemo sasvim neizbežno…
Naše je da iz petinih žila pomognemo slučajnosti da nam…dok smo još živi…iznedri ljubav…radost i uživanciju…
Neki smisao…koji god odabrali…od bezbroj mogućih…
Ne vidim važniji životni zadatak od tog…

I dalje je jedan od najvećih limitirajućih faktora uspešnosti psihoterapije onaj stari esnafski fazon…
„Koliko je psihoterapeuta potrebno da bi se odvrnula neka sijalica?
Samo jedan…
Ukoliko sijalica ‘oće da se odvrne…“ 
S druge strane…
Baš u tome da neko zaista i poželi da mu stvarno bude bolje…i da to sebi još i dopusti…se i krije najveći potencijal za nečiji preporod…
Ponekad je sva umešnost psihoterapije upravo otključati to zabranjeno krilo nečije duše…krilo zvano „imam neotuđivo ljudsko pravo da budem dobro“…
Čvrsto verujem da za svako postoji ključ…
Ma koliko bio mali ili zaturen…
Ili makar pajser… 

Jedini zdravorazumski i logični odgovor na verbalno nasilje kojem su izložene moje klijentkinje koje partneri vređaju da su „se ugojile…zapustile…zbabile…da im je ovo premalo na telu…a ono drugo preveliko…da su potpuno odvratne kao žene i da bi samo …citiram…lud čovek mogao da želi da ima seks sa takvom jednom spodobom“ je da urade dve stvari…
Pod jedan…da postave sebi pitanje koja je to žena po njima jako privlačna i sexy…i da se onda posvete onoj presmešnoj a tako istinitoj opaski moje kume…koja se bavi estetskom medicinom…i koja kroz osmeh uvek kaže…“Nema kume više neprivlačnih žena…ima samo lenjih i siromašnih“… 🙂
I da se onda jako potrude da i one same sebi postanu takve žene…na sve načine koji su dostupni u Evropi u 2024-oj…a pogotovo u onim koje one lično jako vrednuju…
Jer ništa nije toliko privlačno kao kad je neko siguran u sebe…
I pod dva…da potraže nezavisno ekspertsko konsultantsko mišljenje što je moguće boljih i kulturnijih frajera…po mogućstu jako obdarenih…nežnih…uviđavnih…prezgodnih i vazda spremnih da pomognu dami u nevolji… 😉
Pa da obave jedno malo naučno istraživanje…
Ja ne bih bio psihijatar a da ovde nemam onu staru narodsku asocijaciju o krivini i dlaci…
Koja je tako istinita…
Zato je i važno da konsultanti budu vita jela…zelen bor…i okomiti kao strela…
Sa takvima nijedna žena nikada nije imala problem…
A i znate već da pristojnost nije ne prosuti nikad ništa…nego ne primetiti kad neko drugi to uradi…
Slično je i sa privlačnošću…
Sasvim je ljudski da nas neko ne privlači…
Ima toliko šmekerskih i kulturnih načina kako se uviđavno to nekome može saopštiti…
Ali vređati džezere zato što se meni ne dopada njihov gruv…ili možda uopšte ni ne razumem džez…je svakako osobina glupana…
No dobro…
Volim i onu da je srce Violina…
I staru legendu da svaka prava kad tad pronađe baš svog Virtuoza…
Uzbuđuje me pomisao o Božanstvenoj Melodiji…koju će stvoriti kad se udruže…

Pisao sam već o tome kako uvek na poslednjoj seansi pitam pacijente šta im je najviše pomoglo…
I kako to nikad ne bude nešto stručno već obično bude nešto smešno i sasvim neočekivano…
Tako beše i maločas…
Kad mi je stigla slika od moje pacijentkinje nasmešene od uveta do uveta ispod Ajfelove kule…sa porukom…
„Hvala što ste me naučili da se Junak isto boji…ali stigne kako zna i ume tamo gde mu je važno…i da ako ću već da budem prepadnuta…mnogo je bolje da to budem u Parizu nego u Borči“… 🙂
O kakav lep radni dan…
O kakva lepa profesija…
Hvala svim našim pacijentima koji svojom ogromnom hrabrošću i trudom čine da se mi osećamo dobrim u svom poslu…
Veće satisfakcije od toga nema…
Živeli Diskretni Heroji…
I samo napred…
Čuo sam da je Njujork prosto čaroban u proleće… 🙂

Jedan od načina da pobedimo neodlučnost i smanjimo anksioznost povodom donošenja neke teške odluke je činjenica da ponekad nije ni preterano važno koju ćemo konkretnu odluku doneti u nekoj važnoj životnoj dilemi…koliko okolnost da ćemo u toj novonastaloj realnosti…ponovo IMATI SEBE…i mogućnost da se jako potrudimo da tu odluku ipak učinimo ispravnom na duge staze…ma kako nam bilo na početku…
Jako me to smiruje…
Nije raskid težak ukoliko smo dobra prilika…
Niti otkaz ukoliko smo prepuni znanja…uporni i vredni…
Niti emigracija ukoliko smo fleksibilni…talentovani i kreativni…
Jako me raduje činjenica da sreća pripada porodici biljaka koje se mogu presađivati…
A ponekad im je baš to i neophodno za Raskošno Cvetanje…

Sjajno sam razmišljanje juče od prijatelja koji se dugo bavi pitanjem – ima li život uopšte smisla kada je ovoliko težak…ružan i nepravedan?
Njegov odgovor je sasvim jednostavan…
„Nema…
Ali kako to da kažem mom sedmogodišnjem sinu koga prosto obožavam…koji sedi bezbrižno zavaljen u korpi od bicikle…nasmešen i potpuno zamusavljen od Sladoleda…dok jezdimo oko Ade Ciganlije u prolećni sunčani dan“…
Kakva jednostavna mudrost…
Globalno nema…
Ali lično se uvek može pronaći…

Sećam se kad nam je na jednom kongresu u Parizu kolega iz Njujorka pričao koja su njegova pravila za preskakanje reda na listi čekanja koju ima za svoje klijente…koja je u tom trenutku bila oko godinu i po dana…što je sasvim uobičajno za vrhunske psihoterapeute u njegovom gradu…
Rekao nam je da je on uvek bio protiv uobičajnog američkog pravila da ukoliko želite da ne čekate i da idete preko reda…može ali morate da platite neku sumanutu sumu za prvu seansu…tipa 5-10 puta vaše regularne cene…jer mu je to uvek zvučalo nepošteno i preterano favorizujuće prema ljudima koji već imaju privilegiju da novcem mogu rešiti dosta svojih problema…i da zato nikada nije bio pobornik toga…
I da on ima samo dva principa kako neko može doći preko reda…
Ljubav i Smrt…
Ljubav…ukoliko je to Neko Važan Nekom Njemu Važnom…na primer mama od kolege…ili brat od druga…
I Smrt…kada neko umire uskoro…pa iz objektivnih razloga ne može baš puno da čeka…jednostavno…tamo gde je pošao psihoterapija mu više neće ni biti potrebna…
Svi ostali moraju da sačekaju…
Jer želi da radi maksimalno etički…profesionalno…posvećeno i dobro…
A to je moguće samo kada se radi MALO…
Potom mi se urezalo kada nam je rekao kako je naša sveta dužnost da otkažemo seansu  kada mi nismo dobro psihički…i da je to jedino etički i profesionalno…pa da odemo kod svog psihoterapeuta…ili da se samozakrpimo…kako znamo i umemo…jer je naša obaveza da štitimo blagostanje i dobrobit naših pacijenata…po svaku cenu…čak i od nas samih…
I da je sam psihoterapeut dužan da obezbedi sebi dovoljno kvalitetan život u slobodno vreme…kako bi imao klijentima odakle da da…
Što je drugi suštinski razlog zašto uvek treba raditi MALO…ali što će nažalost neminovno dovesti i do liste čekanja…kod svakog iole kvalitetnog…
I da zato treba jako da podržimo i da se obradujemo svakom novom mladom kolegi koji kreće u ovu divnu i važnu profesiju…
Jer trebaće i klijentima…
Ali i nama samima…
I to mi se sve jako dopalo…
Sećam se kada je Kobi Brajant pričao kako je celo leto pokušavao da navežba neki Džordanov potez…
Da ga ukrade…
I usavrši…
Dok ne postane i njegov zaštitni znak…a ne samo Džordanov…
Ne treba biti puno pametan u životu…
Sasvim je dovoljno da procenimo ko je pametniji od nas…
Pa da počnemo da ih imitiramo…
Što je vazda i bio najveći znak divljenja…
Sve dok to čemu smo se divili ne postane integralni deo i nas samih…
A ko zna…
Nikad ni možemo znati ko se sve na nas ugleda…
A ko će se tek ugledati…
Bolje da se mi pokažemo…
Što je sigurno…sigurno je…

U top pet odgovora na novinarska pitanja u istoriji čovečanstva posebno volim onaj legendarni čuvenog boksera Mate Parlova : „Kako ja mogu biti nacionalist ako sam svjetski prvak? Mnogi to ne razumiju. Nisu bili ni prvaci države, a često niti sami sebe nisu uspjeli pobijediti. Svijet se divio mojim rezultatima i svi su me svugdje prihvaćali kao svoga, bijeli i crni, svejedno. Upoznao sam svijet, i ne mogu biti ništa doli kozmopolit. Tako ja gledam i na sport i na život.“
Druga stvar koja me je potpuno oduševila je misao koju sam uhvatio negde na internetu…zaboravih gde tačno…da država umesto vojnog roka od par meseci…uplati mladim ljudima putovanje u inostranstvo u istom trajanju…
Isto bi koštalo…
A naša država više nikad ne bi mogla biti ista…
Ništa ne leči toliko primitivnost…glupost…mržnju i zatucanost od putovanja…
Od upoznavanja novih ljudi…zemalja…običaja i kultura…prosto nema boljeg školovanja…
A ponekad je i nalakši način da zavoliš svoje…upravo da vidiš kako ti je kad si u tuđem…
A da ne kažem da ko jednom vidi More…
Teško će prihvatiti da nastavi da se baškari u Žabokrečini…
Ili makar više neće toliko uživati u tome…i misliti da je to normalan način življenja…
A onda je već pola posla završeno…
Ne treba mi tu puno da budemo pametni…
Treba samo bukvalno preslikati sve što je najbolje iz inostranstva…sve ono što godinama unazad provereno funkcioniše…a zadržiti ono što je kod nas još lepše…
I naći neki fini Ekvilibrijum…
Kao što ga imaju neki od mojih najvažnijih Profesora…ujedno i najboljih srpskih psihijatara…
Školovani po svetu…
Prepuni najmodernijeg znanja…
A sa našim razumevanjem Duše…
I iskonskim ljudskim kvalitetima bez kojih dobrog lekara nikada nije ni bilo…
Znanje je smrtonosno za predrasude…
I jedini pravi antidot za glupo…ružno…i bahato…
Čvrsto verujem da ljudi na kraju imaju upravo onakav život kakav im dozvoljava veličina njihove pameti…širina pogleda…i znanje koje su uspeli da akumuliraju usput…
A bolje Dohrane za sve to od putovanja…otvorenosti za nova iskustva i kosmopolitizma jednostavno nema…

U moru ružnog…zatucanog…posesivnog i primitivnog koje čujete veoma često kada ljudi pričaju o svojim partnerima na psihoterapiji…sporadično se desi i poneki pravi pravcati Biser…
Doduše i ovaj se desio u ružnim uslovima…
Kako to obično biva…
Na jednoj od poslednjih poseta svom suprugu koju je moja klijentkinja imala na intenzivnoj nezi hematologije…
Tog dana je njen muž bio posebno raspoložen…
U nekom čudnom miru i prihvatanju neminovnog…
Iako vidno iscrpljen bolešću zbog koje je i ležao na tom umiralištu…
Samo ju je privukao i prošaputao…
„Slušaj Bebo…niko nije sa boljim ženčetom proveo život…moglo je i duže…ali šta da radimo…sve što je lepo kratko traje…
Imam jednu veliku molbu za tebe…
Pošto znam da ćeš sad da se potreseš kad ja capnem…
Nemoj da mi cmizdriš tu i da se samosažaljevaš godinama…
Sve je to deo života…
Lepo nam je bilo…
Spektakularno…
Niko nije živeo bolje nego mi…
Nemoj sad to da kvarimo…
Želim da nastaviš svoj život…
Da radiš sve ono u čemu si najbolja…
Da budeš lepa…
Da putuješ…
Da trešti naša muzika kroz spuštene prozore dok voziš uz neko more…
Da žmureći plešeš u kafani…sa čašom vina u ruci…zgodna kao neka boginja…
Da se smeješ na sav glas…sa našim potpuno luckastim prijateljima…
I obavezno…
Ali obavezno…
Da nađeš sebi nekog momka…
Da bude dobrog srca…duhovitog uma i dobar u krevetu…
Da te oporavi…
I vrati ti radost življenja…
Motriću pomno sa Oblaka da li mi je žena srećna i namirena…
Nemoj da moram da te podsećam na ovaj dogovor sa grmljavinom…
Neka to bude mala pobeda naše porodice nad ružnim…
Hajde pa mi smo makar uvek bili iz Porodice Nasmešenih…
Nećemo to ni sad da izgubimo…
Obećaj mi…“
I samo se nasmešio…
Sa tim upalim očima…
Poljubio je…
I zadremao…
Snom pravednika…
Ljubav je uvek bila veoma jednostavna…
Izrasteš u sebi dovoljno da uopšte i možeš nekoga da zavoliš…
Nađeš sebi nekog svog…
Poradite onda zajedno na svim svojim potencijalima…
Kako bi se vinuli u više…lepše i smislenije slojeve postojanja…
Potrudiš se da mu pružiš najbolji mogući život…
I shvatiš da je prava sreća uvek bila u slobodi i u davanju…a ne u uzimanju…
Samo početnici u ljubavi se raduju zbog toga kako im je sa nekom osobom…
Majstori su fokusirani na to kako je toj njihovoj osobi sa njima…
I odatle crpe radost…smisao…snagu i sreću…
A s obzirom da u usrećivanju nekoga nema gornje granice…
Jednostavno nema maksimuma…
Slično je i sa ljubavlju…
Ukoliko je zrela…
Ukoliko je dobro kalibrisana…
Ukoliko je usmerena u pravcu slobode… kreativnog i lepog…
I ona je neograničena…
Kao što je neograničen i osećaj u grudima kad ti je srećan neko tvoj koga voliš…
Pa makar to bilo i na sasvim neobične načine…
Retko šta je na ovoj planeti veličanstvenije…

Priča mi moja divna prijateljica kako je na neki stori…na kome je zaista prava reklama za ovaj Grad…pre par dana dobila 700 reakcija…hvalospeva…vickastih i kreativnih doskočica…par sabranih dela Dostojevskog kako je lepa i posebna…nekoliko nemuštih i prizemnih glupih fora…i jedan onaj mali Rumeni Smajli od Njega…
Šta mislite šta je na nju ostavilo najveći utisak?
I o čijim očima…podlakticama i bezobrazno inteligentnom smislu za humor sam Kukavac Crni slušao do kraja kafe?
I to van svog radnog vremena… 😀
Razmišljam koliko je to lepo…
I surovo…
A opet pošteno…
Kakva je to Moć…
Nekom smo sve…
Nekom ništa…
Neko je nama sve…
Neko ništa…
I to realno nema baš puno veze ni sa tim kakvi smo mi…
Ali ni oni…
I ukoliko nam je neko namenio negativni predznak…džabe nam sav trud da povećamo broj iza toga…
Jednostavno su to drugi koordinatni sistemi…
Koji se nigde ne dodiruju…
Šišmiši čuju jedan ospeg zvuka…
Kitovi drugi…
A ljudi sasvim treći…
Ne možemo nikako imati objedinjenu Top Listu Hitova…ma koliko se trudili…
O ukusima samo intelektualno naivni razglabaju…
A zaljubljene savetuju samo još naivniji…
I mislim se dalje kako nam je onda možda jedini spas da postanemo Rumeni Smajli baš po svom ukusu…i da ga na srce pošaljemo tom nekome ko je baš po našem ukusu…
Pa kud puklo da puklo…
Pametnom obično bude sve jasno u par poruka…
Il’ ide…
Ili ne…
Slova i rečenice su tu bitne koliko i u poeziji…koja ionako služi da se izrekne neizrecivo…
Čarolija je obično negde između njih…
I da ne shvatamo stvari suviše lično…
Ako smo sve pogrešno protumačili…
I jednostavno nekome nismo ta Šoljica Čaja…
Nije to nikakav smak sveta…
Ovaj svet je prepun i Rumenog i Nasmešenog…
Čvrsto verujem u to da ko god je tražio… Radio paralelno na svom ličnom Rumenilu i Osmehu…
I nije gubio nadu kad se ispostavi da je nekome samo Kamilica…
Kad tad je pronašao baš ono što mu i treba…
Baš svoju Rumenu Smajlinu…