„Kakav si ti magarac“…
Rekoh sam sebi maločas…onako sočno…
I odmah potom…
„Ma ne magarac…magarac je plemenita i simpatična životinja…ti si običan kreten“…
Ima već skoro tri meseca kako sam dobio poziv na berlinsku letnju školu psihijatrije…sjajnu priliku da učim od „top of the top“ evropskih profesora psihijatrije…besplatno…u inostranstvu…i da budem okružen kolegama iz cele Evrope u učionicama danju…i da se sa njima provodim po Berlinu noću …
Nešto kao medicinijada za odrasle…
Odmah sam bacio pogled na deadline i upisao u kalendar telefona…20.maj…sasvim dovoljno vremena da se sve sakupi i pošalje…pogotovo iz ugla februara…
Sledeća tri meseca…svakog ponedeljka u osam ujutru…kada inače gledam svoje obaveze za tu nedelju u kalendaru telefona…sam radio samo jednu staru dobru stvar…odlagao obavezu prijavljivanja za školu za nedelju dana…
Sledeće nedelje ću…
Koliko je to samo lako uraditi na telefonu…par klikova…odložim…i pufff…nema griže savesti…
I eto instant olakšanja…
I tako sve do jutros…do 19.maja…poslednjeg dana za prijavu…
Jutros sam…naravno…primorao sebe da sednem i da to sve konačno sročim i pošaljem…i u roku od pet minuta shvatio da je poziv koji sam zimus video bio za 2017 godinu…
I da je ovogodišnji deadline 22.april…
Potom se i obavila gorepomenuta diskusija sa samim sobom…
Bože koliko sam samo besan na sebe sada…i koliko mi je krivo što neću tamo ići…
Pojeo bih se bukvalno…
Ali ako…
Tako mi i treba…
Sam sam kriv…kad sam neodgovoran…
Kad me je tri meseca mrzelo da sednem dva sata da odradim glupavu adminustraciju…
Koliko ste samo puta ovako nešto uradili sebi?
Koliko ste puta vređali sebe zbog nekih neuspeha…i odlaganja koja su vas odvojila od vaših želja?
Koliko vas je puta…sutra ću…odvojilo od pravog uživanja?
Od datog ispita?
Od željenog izgleda?
Od napredovanja?
Od seksa?
Koliko puta vas je kratkotrajni diskomfor odvojio od dugoročnog hedonizma?
Mene sto puta…
Prokrastinacija (odlaganje) je đavolja stvar…
Živi pesak za naše želje…ciljeve i snove…i vrlo plodan rasadnik svih mogućih nezdravih emocija…
Koliko je samo lepih i ispunjenih života tu sahranjeno?
Koliko se samo ljudi upropastilo birajući lakše od boljeg…za sebe…
I kratkoročno umesto dugotrajnog…
I šta mi sad preostaje?
Da besnim…da osećam krivicu…da se obezvređujem i da očajavam…da pravim smak sveta od ovoga…
Neee…
Nemam ništa od toga…
Biće mi samo još teže…
Bogu hvala na REBT-u…
Osećanje krivice je nezdrava emocija…koja nas drži zakovane u prošlosti…gde je sve nepromenjivo…tako kako jeste…
I nemamo ništa od vrtenja na toj žeravici…osim bola…i ožiljaka…koji se iznova i iznova stvaraju…
Treba prihvatiti realnost sadašnjosti…pokajati se…i izviniti…sebi ili drugima…i okrenuti se budućnosti…
Iz svojih grešaka iz prošlosti izvući principe koji će nas štititi u budućnosti…
Da ne bi stalno ponavljali iste greške…
Da ne bi zbog malih zadovoljstava…propuštali velika…
Da ne bi zbog običnog diskomfora i nepijatnosti…odbacivali najvažnije stvari za nas…
Da ne bi napuštali naše iskonske vrednosti…zbog trivijalnosti…
Da ne bi propustili…
Ulaznicu u „Svet Dolce Vite“…u vidu fakultetske diplome…zbog izležavanja…par propuštenih provoda i muke učenja…
Zadovoljstvo dok se posmatramo u ogledalu…u nekoj prodavnici…sa novim perjem na sebi…zbog par slatkiša…i lenjosti da počnemo sa zdravim navikama…
Slobodu…u vidu urednog money flow-a…zbog nepijatnosti mukotrpnog rada i stalne potrebe da učimo i napredujemo…
Lepotu pod ili nad nama…zbog stida da joj pridjemo…
I nisam ja dugouh i sa lepim očima stalno…samo se ponekad tako ponašam…
I te osobine trebam napasti i menjati…
Nisam neodgovoran…i glup…samo ponekad pogrešim prilikom sastavljanja liste prioriteta…zaletim se brzopleto…nerazmišljajući…
Krenem za lakšim…umesto za pravim…
Važno je da u tome ne istrajavam…što bi zaista bilo magareći…
Ponekad… je sasvim ljudski…
Iskreno ću se izviniti samom sebi što ne idem u Berlin…
I nije to smak sveta…
I ko zna zašto je to dobro…
Šta je tu je…
Kad je sledeća škola ili kongres?
ECNP Barselona septembar…
Kad je deadline?
15.jun…
Super…još mesec dana…ima vremena…opušteno…što je lep dan danas…šta bih mogao da radim…od kad nisam bio na Adi…pa ručkić…pa pivce…pa uveče pozorište…
„E vala nećeš Dugouhi“
„Znaš koliko ti je bilo krivo jutros“
„Sedaj za kompjuter i završi to!“

Ljude ne upoznajemo slučajno…
Već za to uvek postoji razlog…
Neki od njih su…
Blagoslov…
A neki Lekcija…
Naše je samo da uvežbamo naša Čula…
I sposobnost procene…
Da izbaždarimo Ličnu Mudrost…
I vrlo precizni Sistem Vrednosti…
Da naše oči prestanu da budu fotoaparat sa nesvesno upaljenim instagram filterima za ulepšavanje…koji savršeno slika nečiju spoljašnjost…već da postanu najmoderniji multislajsni skener…koji daje vrlo preciznu dijagnozu…od čega je neko sastavljen…i odgovor na pitanje šta možemo od nekoga očekivati…malignost…ili spas…
Da učimo iz naše prošlosti…
Koja je definitivno najbolji Učitelj…
I iz Naših Ličnih Grešaka…
Da iz njih izvlačimo Naše Lične Principe…koji će nas čuvati…
Kako bismo imali bolju budućnost…
Ili makar Bolje Nas…
U njoj…

Samo je besmislena patnja nepodnošljiva…
Ukoliko uspemo da osmislimo patnju…moćićemo i da je izdržimo…koliko god teška bila…
Ukoliko ne postoji način da je osmislimo…možda bismo trebali da razmislimo o promeni ciljeva…o napuštanju pojedinačnih…neostvarivih, nebitnih i prolaznih…o kratkotrajnoj predaji…o prihvatanju izgubljene bitke…zarad mira i akumulacije energije…kako bismo oporavljeni i osveženi mogli nastaviti dugi i teški rat…za naše suštinske vrednosti…zbog kojih je svaka žrtva vredna…