Kada god razgovaram sa ljudima na psihoterapiji o njihovom ultimativnom strahu „Šta će moja deca ako ja umrem?“…često navodim ovu pričicu…koja ponekad i pomaže…
I sa ove…
Ali i sa one strane…
„Moj najbolji prijatelj je umro pre nekoliko godina. Danas sam dobio iznenadni poziv sa njegovog broja. Ispostavilo se da je to njegov mali sin. Pitao me je da li mogu da mu kupim bicikl. Pitao sam ga da li me on uopšte i poznaje. On je odgovorio: „Ne, ali sam našao fotografiju mog oca sa nekim čovekom na njoj i na poleđini fotografije ovaj broj telefona i tekst: Ako ti bilo šta bude potrebno a ja ne budem tu, zamoli njega, on sam ja, samo na drugom mestu“
Ako me nešto plaši na ovoj planeti…to je njena surovost…orkutnost i nepredvidovost…ta neukrotiva i nekontrolabilna opasnost koja leprša nad našim voljenima…
Ono što me jako smiruje…je ljudska nepresušna…višemilenijumska moć prevazilaženja…udruživanja spram muke…i zajedništva u borbi protiv nedaća…
Da možda i nije toliko bitno ko je protiv nas i šta nas čeka…
Već ko je sa ove naše strane…
Težak je život…
Ali nismo vala ni mi za bacanje…
Sve dok su nam Ljubav i Zajedništvo najjača Supermoć…

Koliko sam se samo bojao svega novog što me čeka u osnovnoj školi…ali sam ostao dovoljno dugo tu da steknem druga…
Koliko sam se samo bojao da šutnem na koš u odsudnim trenucima kada se utakmica lomi…ali sam toliko puta promašio…da sam shvatio da je to samo deo sporta…pa onda toliko trenirao da je ponekad ta lopta i ulazila…
Koliko sam se samo bojao da priđem nekoj devojci…ali sam dovoljno puta to na najtrapaviji način koji možete da zamislite pokušao…da je jednoj bilo dosadno i ovulirala je taj dan i bio sam baš njen tip…pa sam shvatio da ni ja nisam najgori…a posle sam samo ponavljao iste glupe fore…koje uvek upale…ako ste dobra prilika…na čemu sam isto bespoštedno i dugo radio…shvativši da je potpuno nebitno šta ćete nekome reći kada prilazite ako imate u sebi baš puno toga što je jako dopadljivo…
Koliko sam se samo bojao prijemnog na medicini…ali sam ga spremao godinu dana…toliko da sam nenamerno zapamtio napamet rešenja onih prokletih zadataka iz hemije…i sećam se tačno tog trenutka na prijemnom kada sam shvatio da ću ipak upisati…
Koliko sam se samo bojao ispita na fakultetu…ali sam toliko uporno izlazio na njih…i borio se sa tremom…da sam shvatio da ću u jednom trenutku ipak propričati…ako sam dovoljno učio…i da će stranice samo početi da mi se otvaraju pred očima…
Koliko sam se samo bojao na svojim prvim seansama…ali sam se dovoljno dugo sedeo u toj fotelji dok mi mozak nije proradio…i dok nisam shvatio da sam ja u tom trenutku specijalizant psihijatrije tek neku godinu…a Vladimir Đurić – Čovek eto već tridedetak…i da psihijatar uvek leči svojom ličnošću pa tek onda znanjem…i onda je čarolija otpočela…
Koliko sam se samo bojao držanja predavanja…dok nisam dovoljno dugo vremena stajao pred svim tim ljudima…dok nisam shvatio da je najvažnije naučiti napamet prvih pet minuta priče…i biti lepo obučen… 🙂 …dok mi mozak ne proradi…i dok ne počnem da pričam kao da sam sa prijateljima…politički nekorektno…skokovito…vrcavo i duhovito…
Koliko sam se samo bojao sistematskih…dok nisam shvatio da ne postoji način da se manje bojim…no da na njih idem…i da je neuporedivo bolje strepeti jednom godišnje umesto cele godine…
Koliko još samo strahova imam…
I koliko je…možda i ponajviše…na moj život uticalo pravilo da svaki strah kome se suočiš da bi dobio neku važnu i bitnu Životnu Vrednost…on se smanji…a ti porasteš…
I da je samo poenta dovoljno dugo ostati tu…biti uporan…i truditi se…da vidiš da možeš…i da će sve biti dobro…
Da se vredi truditi…bojati…i boriti…sve dok ne osetiš jedan od nalepših osećaja u univerzumu…kad strah popusti…a ti pomisliš…čoveče…pa možeš ti ovo…bravo ti ga Đuriću…nisi ti tako loš…
Kakva je to samo Magija…
I koliko smo samo moćni…
Hrabrost uostalom nikad nije ni bila odsustvo straha…
Već Plašt kojim se orgneš dok se probijaš ka svojom Snovima…
Ma koliko pljuštalo…
I nekako je surovo pošteno da ne može da se kupi…i dobije na poklon…već samo stekne…upornim hodom napred i probijanjem kroz nedaće dok se jako bojimo…sve dok jednom strah ne prestane…a mi pobedimo…
Pa pokušajte i vi…
I dalje ne znam lakši način…iako je ponekad zaista preteško…da se dođe do dobrog života…
A onda se sve višestruko isplati…
I lako je onda uživati u lovorikama…
No znate već…
I sreća prati hrabre…
I dalje ne znam bolji…važniji i delotvorniji Manir za usrećivanje od Hrabrosti…
Neobično me raduje činjenica da ukoliko uspemo da postanemo hrabri…lako će nam biti da budemo srećni…
Kako je to samo lepo…
Pa srećno nam svima bilo…
U svim borbama koje nam predstoje…

Kako me je samo oduševilo kada sam pročitao da je veliki Dušan Kovačević skoro izjavio da je „ključno obeležlje njegovog navijanja inat…što Partizanu gore ide to ga on više podržava“…
Zamislite samo svet u kome bismo se tog pravila pridržavali za sve ljude koje volimo…
Ma za sve ljude uopšte…
Kakav bi to samo raj bio…

Uvek mi je fascinantno kada letim po nekom oblačnom…kišnom ili maglovitom danu…kako Sunca nema…samo dok smo nisko…
Kako se penjemo…kako prolazimo kroz oblake…Sunce će se u jednom trenutku samo pojaviti…
Obasjati nas…
I nekako rešiti stvar…i popraviti situaciju…
Suštinski će svanuti kad tad ako ne odustanemo sa penjanjem…
Uvek me oduševljava kako Vremenska Prognoza zavisi od Visine do koje smo dobacili…i sa koje gledamo na svet…
A samim tim i atmosfera u našim grudima…
Kako je to samo lepo…
Kakva je to samo paradigma za život…
Kako je samo važno da to nikad ne zaboravimo…

Ponekad je najučinkovitiji način da zaštitimo naše Grudi to da prestanemo da se zalećemo u zagrljaj ljudima sa Ledenim Šiljkom u grudima…
Ponosni vlasnik tog šiljka može biti naša mama…brat…žena…dečko…ćerka…ili prijatelj…
Kako se kome zalomi…
To je sasvim nevažno…
Mnogo je važnije koliko će nas boleti to stalno zaletanje i zarivanje do balčaka…
I koje će ožiljke to ostaviti na našoj Duši…ukoliko smo uporni i tvrdoglavi…
I želimo da dobijemo ljubav koju zaslužujemo…na putu do pakla koji smo popločali tom iskonskom dobrom namerom…da nas neko zavoli…
No dobro…
Duša je to…
Ako se nešto može okrpiti to je onda ona…
Važno je samo kojim ćemo je ljudima okružiti…
I ka kome ćemo trčati…
Onima koji šiju…
Ili onima koji paraju…deru…bodu…kvare ili bole…
Začudili biste se kako neki ljudi procvetaju kada odluče da zamene smrtonosne zagrljaje isceljujućim…
Jer znate već…
Često nije u Lali problem…
No u zemlji u kojoj je posađana…
I u redovnom zalivanju…
Kakva je samo komparativna prednost ljudi u odnosu na biljke to što imaju noge…
Grehota bi bilo to ne iskoristiti za trk u zagrljaje koji leče…

Od svih tih fensi nutricionističkih režima…načina ishrane i dijeta ubedljivo najbolja i najdelotvornija za sveukopno mentalno i fizičko zdravlje je…HEALTY PEOPLE DIJETA…
To znači da bez obzira koliko si lep…zgodan…dobar…sjajan…bogat…bitan…moćan…uspešan…pametan…zabavan…ili privlačan…ukoliko si loš za moju energiju…ukoliko mi crpiš životnu radost i sve ono što je lepo u meni…i ukoliko si loš po mene na duže staze…ti nećeš više postojati u mom životu…
Jednostavno si out…
Odstranjen…
Zbogom…
Ne konzumiram te više…
Ponekad je sebi priuštiti da provodimo vreme samo sa zdravim i dobrim ljudima…kada god to možemo…sasvim dovoljno da i nama samima bude veoma lako da i mi budemo zdravo i dobro…
Jer znate već…
Energija ne može da nestane…
Ona se samo prebacuje iz jednog oblika u drugi…
Zato je i važno čuvati kao malo vode na dlanu Ljude Punjače…Vetrenjače za dobro i smisleno…Hodajuće Smajlije…i naše lične Merline Čarobnjake sa kojima svaki provedeni trenutak donosi čaroliju…radost i lepo…
A kad smo toga prepuni…
Onda zaista i nije neki problem jesti Brokoli…

U top pet izjava koje sam čuo za ovih petnaest godina u psihijatriji…svakako mi je i odvala mog pacijenta…Rmpalije od dva metra…Ljudine iznutra…i Hercegovca kakav i treba da bude…koji mi je na pitanje – „Kako ste uspeli da preživite sve te životne brodolome za tako kratko vreme…i to što ste maltene ostali bez svega…na dnu…i ostavljeni od svih?“…a bogami je tako zaista i bilo po onom starom „ko ga kleo nije dangubio“…odgovorio sa…“A šta kako…tako sam vaspitan…i podignut…bolje malo Narcis nego Visibaba…neće Hercegovački Kamen tako lako pući…trebalo mi je samo malo vremena da se presaberem…da amortizujem sve udarce…da se adaptiram na novonastale okolnosti…i da uspem ponovo da okrenem neki milion…da povratim samopouzdanje…i da se dignem ka’ Feniks iz Pepela…“ 😀
O koliko mi je samo drag…
I koliko je samo istinita ona priča naših Profesora da se psihijatrija ne uči najbolje iz knjiga…već od pametnih i hrabrih pacijenta…koji prevazilazeći svoje Scile i Haribde…i pobeđujući svoje sopstvene demone…nama pokazuju put kako da pomognemo svim ostalim pacijentima…
Hvala vam na tome…
I hvala u ime svih budućih pacijenata…
Ne bih njihovim patnjama…mukama…bolu i problemima bio u koži…
Kad ih oduvamo k’o mače muškatlu…

Sećam se…kao da je juče bilo…svog prvog košarkaškog treninga…tamo negde sa 11 godina…kada nas je trener sve okupio negde oko centra na kraju termina…i rekao nam nešto što ću posle dugo pamtiti…“Deco…voleo bih nešto da zapamtite…kad date koš…srećni ste samo vi…kada dodate loptu i napravite asistenciju…srećni ste i vi i vaš drug…voleo bih da mi kao tim tako igramo košarku“…
Kakva mudrost…
Kakav lep prinicip…
Primenjiv i na sport i na sve ostalo…
Radost je jedna od retkih stvari koja se deljenjem umnožava…
I u igri…
I u drugarstvu…
I u porodičnosti…
I u poklanjanju…
I u ljubljenju…
I u seksu…
A pogotovo u ljubavi…
I dalje verujem da je najbolja definicija ljubavi da je to u stvari rad na potencijalima osobe koju voliš…
I da cilj ljubavi treba da bude da oboje procvetamo…
I da postanemo bolji…
I Cvet…
I Baštovan…
Stoga…
Kofice u ruke…
I srećno vam zalivanje…
I ne štedite…
Dajte što više lepog…dobrog…nežnog…i radosnog…
Brzo će Proleće…
Biće vam veoma brzo jasno zašto se taj trud i davanje uvek isplate…
I sa ove…
I sa one strane…
Kada budete šetali i divili se svom Raskošnom Lalarijumu…sasvim ponosni na to kakav ste car od Baštovana…čim ste ovako nešto lepo uspeli da stvorite…
Ljubav je upravo to…
Stvaranje najvažnijeg i najlepšeg maltene ni iz čega…
Zato je ona i najveće Majstorstvo…
I najdragocenije Postignuće…
I najveća Nagrada koju možemo dobiti na ovom svetu…