Urezala mi se sočna priča koju sam još na studijama čuo…kada je na hodniku jedne od naših klinika na medicinskom fakultetu…mačkasta i prelepa medicinska sestra od 25 godina zaustavila našu uglednu Profesorku i onako dušebrižnički joj rekla – „Uvažena Profesorka…htela sam kao žena ženi da vam kažem da se vaš surpug (Profa koji radi u okviru istog kliničkog centra samo na susednoj klinici) i ja jako volimo i da smo se zaljubili…i da imamo velike planove…žao mi je…to nije ništa lično usmereno protiv vas…jednostavno se desilo u dežurstvu…znate već ljubav je to… i život…ne može se planirati“…a Profesorka je pogledala…ne znam kako da vam opišem taj njen pogled…ali najbolje bi bilo da zamislite Meril Strip iz „Đavo nosi pravdu“ kako spušta naočare sa Tim Pogledom i izgovara „Pile…po mom skromnom saznanju nisi ni u top pet njegovih najlepših ljubavnica…ne bi se ja na te stepenice do sreće oslonila…pre bih učila jezik…ili eventualno upisala višu…lepa si…ali nije to trajna valuta mače…nek je tebi sa srećom…od ovog mog se nećeš usrećiti…on voli malo da poradi na svom krhkom samopouzdanju…sad kad je konačno u snazi…ali se posle uvek vrati kući…“… 😀
Uvek mi je nekako simpatično kad to zamislim…
I milo…
Volim to saznanje da nam niko ne može ništa ukoliko mu mi to psihološki ne dopustimo…
I da ponašanje ljudi prema nama…ma koliko bilo zlonamerno…i uvređujuće…nas same nikada ne može da definiše…ako smo mi mirni sa sobom…
Dušebrižništvo boli samo ako mi sami sa sobom nismo načisto…
Ako jesmo…
Te strele odapete ka nama se obično vrate kao bumerang…
A i oduvek važi…
Ukoliko nas neko vara…
A to nam filozofski i vrednosno uopšte i smeta…(što ne mora biti slučaj…jer je poimanje suštine porodičnosti i fundamentalnih partnerskih vrednosti danas veoma šaroliko…i pojedini nemonogamni parovi su ponekad sto puta čvršći i jači i dugovečniji i uspešniji od onih zakletih na vernost…)
Ali ako smeta…(što je isto sasvim u redu…jer i monogamija ima svojih nesumnjivih prednosti…ukoliko se ljudi za to filozofski odluče i dogovore)…sa tog izvora vode dva putića…
Jedan da pomislimo da smo mi manje vredni…pa nas je zato to snašlo…a to onda mnogo boli…
Ili drugi da pomislimo kako ta osoba koja nas je prevarila od tog momenta više nema dovoljno suštinskih kvaliteta kao ličnost te više ne zaslužuje da ima privilegiju da bude i dalje sa nama…te joj tu privilegiju treba i što pre obustaviti…i lepo nastaviti dalje…
Što je ponekad i dar sa neba…i prilika za sasvim novi početak…
Jasno vam je koji je put razumniji…zdraviji…i  korisniji za osobu koja je prevarena…
I tako je i bilo…
Mačkasta sestra je brzo bilo izgustirana…kao uostalnom i sve ostale Profine buduće bivše…obični slasni kanapejčići za mušku sujetu…sa poslednjim daškom mladalačke lepote je uspela da nađe sebi nekog svog i stvori porodicu i izrodi silnu decu sa malim preduzetnikom u svom prigradskom naselju…i proživi svoj obični mali…ali sasvim dobri život…u miru i veselju…
Profa je vedrio i oblačio još neku godinu…koristeći svoju pamet…šarm…moć…uticaj…poziciju i novac sve dok alkohol i stres i sujeta i pritisak i problemi nisu došli po svoje…dok karijera nije pošla nizbrdo…dok se karakterno nije sasvim izopačio…i dok ga nije maltene do smrti prenerazila činjenica da će ga nedugo zatim ostaviti i Profesorka…sasvim civilizivano i pristojno…bez grubih reči…čim su deca upisala fakultete…i čim je ona shvatila da više to nije to suštinski…i da joj on ljudski više ne pristaje po svim bitnim merilima…a ne samo po bezazlenim švalerskim izletima koji joj nikada zaista i nisu smetali dok je Profa bio dobar čovek i suprug i otac…obezbedila i sebe i decu finansijski po pitanju imovine uz pomoć prijateljice advokatice…i pošla u svoj novi život sa drugom iz studenjaka na koga je sasvim slučajno naletela trideset godina kasnije na Kaleniću…sada uglednim inženjerom i biznismenom…isto srećno razvedenim ljubiteljem života…i zaljubljenikom u jedrenje po tropskim morima…jer znate već…ljubav je to i život…ne može se to planirati…
Tako ih mogu sve troje zamisliti u svom prajmu…
Mačkastu Sestru u čipkastom vešu kao viktoria secret anđela…sa 25 godina…
Profu kao živu silu kliničog centra i rado viđenog gosta u svakom uglednom beogradskom društvu…sa 45…
I Profesorku na jedrilici na nekom lepom moru kako čita neku zanimljivu knjižicu sa šeširom i naočarima…sa 55…
Mogu svakoga da zamislim i u periodima kad im nije išlo…koji su isto tako u potpuno drugim periodima života…
Svakom svoje…
I sve u svoje vreme…
Život je maraton…
I sve obično dođe na svoje…
Volim onu ideju da u deset deljenja svako može svakog pobediti u pokeru…
Potpuni početnik svetskog šampiona…
Na hiljadu deljenja uvek pobeđuje Majstor…
Onaj koji bolje zna da odigra…
I onaj ko je mudriji…
Slično je i u ljubavi…
I u životu…
Na duge staze svako dobije baš ono što zaslužuje…