Sećam se koliko mi je bilo simpatično kada mi je još dok sam bio na specijalizaciji pacijent preduhovito rekao „Doktore ja možda jesam lud…ali nisam budala da se skroz upropastim lošim životnim odlukama“…
Urezalo mi se to…
I zbilja…
Ma koliko bili emocinalno nestabilni…i ma koliko nam raspoloženje variralo…od uobičajnih sinusoidnih varijacija koje ima svaki normalan čovek do bipolarnog poremećaja gde su te varijacije tektonske i zahtevaju ozbiljno medikamentozno lečenje…za sve nas važe dve spektakularno važne izreke…koje će nam uvek reći ljudi koji nas nedvosmisleno vole…
„U dobru se ne ponesi…u zlu se ne ponizi…“
I…
„Ko se čuva i Bog ga čuva“…
Iako starinske…
Ne verujem da su ikada bile aktuelnije…
I delotvornije…

Reče mi skoro klijent koji je odrastao u porodici samo sa mamom…sestrom i bakom…jer je tata nažalost dosta mlad preminuo…kako je iako odrastajući bez očinske figure u porodici…akumulirao toliko ljubavi…samopouzdanja i podrške od njih tri dok je bio dete da se i dalje malčice prenerazi kada je neko zao prema njemu i nešto ga baš i ne simpatiše i ne voli…i pokušava da ga na raznorazne načine unizi…
Jednostavno nije navikao…
I uvek će pre pomisliti da tom čoveku nešto nije dobro…da je možda samo tužan i neispunjen…nego da to ima veze sa njim samim…i samo će nasmešen odzviždati dalje ka svojim snovima…
Razmišljam…
Koliko sam samo do sada imao klijenata koje su roditelji materijalno obezbedili nekim raskošnim nasledstvom…
Ali ovoliko…
Odavno nisam video…
Bravo ta mamu…sestru i baku…
Kakva neprocenjiva investicija u najvrednije…