Sećam se kao da je juče bilo…šoka koji sam doživeo sa 12 – 13 godina kada su nam na košarkaškom kampu na Kopaoniku rekli da ćemo sledećih sedam dana koristiti samo ruku koja nam nije dominantna…i kako će nam ova glavna…u mom slučaju desna…biti zavezana za telo…i kako ćemo pored toga nositi neke čudne kačkete koji vam stoje u ravni brkova…kako ne bismo mogli da vidimo loptu dok je driblamo…
Ja vama ne mogu da opišem pogibilju na prvom treningu…
Mislim da sam tek treći dan preveo loptu sa koša na koš…bez da mi udari u nogu ili da izađe u aut…i da me ne pogodi u glavu lopta od nekog mog druga kome je isto tako spala…dok se borio sa kačketom i kanapom oko tela…
Ali posle nekoliko dana…kad se mozak navikao…i kad smo se vratili sa planine…svi smo bili makar za 30 % bolji košarkaši…
Bukvalno mi taj osećaj da mogu da posmatram igru…i da je čitam i da imam dve ruke nikada nije prestao…
Urezalo mi se to…
Zato me je i dirnulo maločas kad mi se javila pacijenktinja koja je imala pravi pravcati Karambol prošlog vikenda…
Ono sve po redu…
Nekoliko životnih udaraca iz sve snage u nos…
Manjak podrške i potpuna psihofizička iscrpljenost…
Ludački osećaj praznine…i odbačenosti…
Mržnju prema sebi i svemu na ovom svetu…
Potrebu da se kazni i urniše…jer je ona za sve kriva…
I onda sve po redu…alkohol…prejedanje…povraćanje…samopovređivanje i razmišljanje o tome da je najbolje da prekrati sebi muke…i oslobodi svet od jednog tako bezvrednog i nikakvog ljudskog bića…
U ponedeljak smo se na pregledu dogovorili tri stvari…
Da će piti lekove koje sam joj propisao…sva tri…bespogovorno i na vreme…
Da ćemo je hospitalizovati ako mrak prevlada i ne bude mogla više…da bi je zaštitili…od nje same…dok joj ne bude dobro…
I da će…iako misli da je to glupo i da ne zaslužuje…sledećih nedelju dana tretirati sebe kao nekoga koga mnogo voli…da će u svakom trenutku nedoumice šta da uradi…postupiti onako kako bi posavetovala svoju sestričinu koju obožava…
Zato me je i obradovala poruka od maločas…
„Uspelo je…ovo je bila najbolja nedelja u ovoj godini…nije više mrak…nastavljamo dalje…radi ono sa sestričinom…kida Tetka“…
Čudo je mozak…
Ako sam ja naučio da driblam bez gledanja levom…
I neko sa zlom genetikom i još gorim odrastanjem da se možeš čuvati čak iako nisi u tom trenutku ponosan na sebe…i odnositi se prema sebi kao prema nekome koga voliš…čak iako to u ovom trenutku još uvek ne osećaš…
Zamislite šta je još sve moguće?
Ako bismo pokušali i provežbali…
Ako bismo dali mozgu šansu da se navikne…
A da ne kažem da je sutra ponedeljak…
Pa pridružite nam se…
I dobrodošli…

Postoji jedan vrlo jednostavan i egzaktan način da procenimo da li su naši zahtevi spram suprotnog pola realni ili ne…
A to je da li i mi lično te iste zahteve ispunjavamo…
Dakle…ako zahtevamo od našeg budućeg hipotetičkog partnera da je jako lep… zgodan…sposoban…bogat…duhovit…pametan…razuman…hrabar…veran…čestit…pošten…spektakularno sjajan u krevetu i ovako baš dobar kao čovek…da li smo i mi sami to isto?
Ako jesmo…onda vam ovaj post verovatno ni ne treba…možda će biti potrebniji neki koji objašnjava kako rasterati udvarače i kako od njih deset izabrati pravog…
Ako nismo…
To je sasvim ok…
Rešenje je vrlo jednostavno…
Umesto da se fokusiramo na to što nas ti divni neće…
Okrenimo fokus ka sebi…
Shvatimo da smo svi mi vrlo nesavršene i promenjive kreacije…
Večiti Work In Progres-i…
I zaputimo se u smeru koji vodi ka osobinama koje su nama lično veoma važne…i koje jako vrednujemo kod drugih ljudi…
Krenimo na put koji je obično jako naporan…dugotrajan i težak…ali koji se svakako na kraju isplati…
I postanimo Divni…
Obično je to i najkraći i najlakši put da postanemo srećni…
Dugo mi je trebalo da shvatim da ona stara „rodi me majko srećnu pa me baci u đubre“…važi i kasnije…
I da mi sami sebe možemo učiniti Srećnicima…
Kako me to samo raduje…
Kakva je to samo supermoć…

Jedna od najlepših katakteristika muško ženskih odnosa je činjenica da je muskarac u poziciji Lovca od trenutka kada spazi neku ženu koja mu se dopada pa sve do onog trenutka kada konačno uspe da je osvoji…
Od tog momenta će mu veoma brzo postati jasno da je sve vreme u stvari bio samo dobro odabran Plen…
Kako mi je to samo lepo i zabavno…
Živela ta večita Igra između polova…
Pa nek pobedi najbolji…

Jako mi se dopala reklama za Ironman takmičenje u Beogradu…meni potpuno nezamisliv fizički napor gde takmičar treba da ispliva 3.8 kilometra…potom odvoza biciklom 180 kilometara i na kraju istrči maraton od 42 kilometra…
Sve jedno za drugim…
Zbilja nezamislivo naporno…
Dakle na reklami piše datum i mesto održavanja…
I ispod velikim slovima…
BEZ IZGOVORA…
SAMO ZAVRŠI…
Kako moćno…
Kakva lepa paradigma za život…
Ponekad je za moje pacijente i klijente to i jedini mogući preostali način…
I apsolutno ništa drugo nije važno…
Želiš nešto…
Stalo ti je jako…
Nezamislivo je i neverovatno teško…
Ne kukaj…
Samo uradi to…
Kako znaš i umeš…
Samo stigni gde si naumio…
Makar i puzeći…
A ako ću biti potpuno iskren i sam sam svoje najvažnije životne uspehe baš tako postigao…
Neću nikad biti Ironman zvanično svakako…
Teško bi to išlo uz ovu medveđu građu…
Ali ovako amaterski u mojim ličnim trkama sam to odavno…
I tek se spreman da budem u još većim i važnijim…
Pa izvol’te…
Pridružite nam se…
Dobrodošli…
I srećno…
Jedna od najlepših karakteristika života je da je osećaj sreće koji osećamo kada nešto ostvarimo direktno proporcionalan količini čekanja…truda i odricanja koju smo uložili da bi to nešto dobili…
Veličanstveno mi je i poetski to nekako pravedno…
Ozbiljna je to privilegija…
Da možemo sami sebi odabrati koliko ćemo biti srećni…
Na osnovu toga koliko smo i koliko dugo spremni da se borimo…
Ko god je to smislio…
Bravo mu ga…