Bilo mi je baš simpatično kada mi je skoro prijateljica koju baš jako volim…Srećnica i po genetici…i po odgoju…i po tome za kakav se život sebi izborila…a ponajviše po tome gde živi…jer bukvalno sa svoje terase može uskočiti u More…samo onako uzgred rekla…
„Nama Kupaći ovde traju kratko“…
Sećam se kako mi je to odmah bilo fascinantno…
I baš nekako divno kao činjenica…
Kako lep problem…
Kakva slatka muka…
Pogotovo ako se hranite tako da će vam svaki stajati baš vrhunski…
I pomislih…
Kako su potrepštine koje ja najbrže trošim u svom životu u stvari one maramice za plakanje u savetovalištu…koje kupujem na džak svakog prvog u mesecu…jer kakva je to uopšte i psihoterapija bez suza na pocetku…a osmeha i smirenja na kraju…
I razmišljam kako je to možda i najvažnije pitanje…za sve nas…
Kako to treba da živimo?
Sa kim?
I gde?
Kako bismo…baš onako iz dubine duše…mogli biti ponosni na to na šta smo u svom životu potrošili najviše vremena i novca?
Hvala Mila na sjajnoj Mustri za Dolce Vitu…
Najbolja si…