Zona preko osam hiljada metara nadmorske visine na Mont Everestu se naziva Zonom Smrti…
Jednostavno…iznad te visine količina kiseonika u vazduhu je toliko mala…da ljudsko biće ne može da preživi u dužem vremenskom periodu…
I zato je to u stvari jedna velika grobnica…i nebrojani alpinisti su tu izgubili svoje živote…
Iako mi je jedna od životnih želja da vidim bazni kamp Mont Everesta uživo…koji se nalazi na nekih pet hiljada metara visine…i pruža veličanstven pogled na Himalaje…sve preko toga je suviše rizično…i opasnost uveliko prevaziliazi lepotu i ugođaj koji će čovek iskusiti…
Makar po mom ukusu…i pogledima na svet…
Mada bi dušmani rekli da je zaista smešno što o tome uopšte i pričam a obično hukćem kao parna lokomotiva kad krenem da se penjem na drugi sprat do stana… 😀
Setio sam se toga juče kada sam seasnu za seansom razgovarao sa klijetnom i klijentkinjom koji su me ubeđivali da je činjenica da se upravo guše od manjka kiseonika….sve ih boli…smrzavaju se… nemaju snage da naprave nijedan jedini korak i samo bi seli tu i plakali i čekali da umru… krivica uslova za život koji pružaju njihovi lični Mont Everesti…a ne toga što su se oni sami doveli na tu visinu…i izabrali da budu baš na njoj…i na toj planini…
A nije tako…nisu ti njihovi izabori partnera-Mont Everesta ništa krivi…
Znali smo kakvi su i koliko su opasni i problematični i kad su tek krenuli da se zaljubljuju u njih…
I posle prvih sto crvenih zastavica…
Pričao sam ja…pričali su im i prijatelji i porodica…svi mi kojima su bile mnogo hladnije glave…
A znali su to i oni…
Ali kao da zaljubljeni ikada ikoga i slušaju…
Oni su se vazda i fokusirali na lepotu i uzbuđenje tih visina…
I na taj predobar osećaj koji imaju dok se penju…i dok osvajaju visine…i po planinama ali i po ljudima…
I detinju ideju da će se ti smrtonosni uslovi nekako promeniti i ublažiti kad se baš oni lično popnu na njih…
A neće…
Nikada neće…
I nema sad kukanja…
Šta je tu je…
Sad je potrebno da se kako znaju i umeju nekako spuste dole…
Da preteknu…
I da kako tako prežive…
Ili da ih transportujemo na sigurno na nosilima…
Ili ove u najgorem stanju i helikopterom…direktno u bolnicu…dok se ne oporave…
Pa će biti bolje sledeći put…
Ljutiti se na neku barabu ili kučku sa kojima smo odlučili da budemo zaneseni njihovom lepotom a uprkos opasnostima koje nose…je isto što i ljutiti se na Mont Everest što nije blaži…nežniji i ne pruža bolje uslove za život…kad se već uveliko popnemo na njega…
Nikad i nije bilo do njih…
Uvek je do nas…
Jer što bi se iko i penjao na Himalaje…
A živi na par sati kolima od svih onih Jadranskih Lepotica…
Velebita…Biokova…Durmitora i Lovćena…
A da ne kažem i od onog Pogleda na Bokokotorski zaliv…
Najlepšeg na svijet…
Iznad onih kotorskih serpentina…
Gde se jedino i može umreti od Lepote…
Miline…
I Radosti…
Od vrlo dražesnog a sasvim bezopasnog…
Što uvek u zivotu i treba birati…
Ukoliko želimo da nas smatraju mudrim…
I da nam bude sasvim lako i uobičajno da budemo srećni…