Kad god mi neko na terapiji kaže da se oseća bezvredno…da nije dovoljan i da ne zaslužuje ljubav…moja instant reakcija bi bila da moje pacijente ili klijente zagrlim…malčice prodrmam…i kažem sestro ili brate dozovi se…šta lupaš…to može biti samo zabluda…laž i neistina…nikako istina…
Obična greška u razmišljanju i zaključivanju…
Softverski bag u sistemu…
Ne zato što hoću da im kažem nešto utešno i da ih okuražim…
Već u to čvrsto verujem i kao čovek i kao stručnjak…
Jer ko to na ovoj planeti ne zaslužuje ljubav…ljudska prava…da mu bude lepo i da uživa…i da mu makar ne odmognemo ako već ne možemo da mu pomognemo?
Koje je to ljudsko biće?
Koji to čovek?
Šta čovek…
Koji pas lutalica ne zaslužuje sva ova prava i tretman?
Nema tog čoveka na planeti koju ne zaslužuje bezuslovno prihvatanje…saosećanje i pristojnost u ophođenju…
Ali pošto u psihoterapiji kojom se ja bavim nema grljenja i drmusanja…zbog jasnih etičkih i profesionalnih pravila i ograničenja…što ponekad zaista mislim da je greška…i da bi možda mogli da integrišemo moderna saznanja iz telesne terapije…koja defakto ima svoje mesto u pomaganju ljudima…ja se onda posvetim objašnjavanju…da to u šta oni pogrešno veruju je svega 10 % do njih…
50 % je genetika koju su dobili od svojih roditelja i njihovih porodica…a 30 % celokupan odgoj…vaspitanje i količina ljubavi i podrške koju su dobili u svojoj porodici…a potom u vršnjačkoj grupi i tokom školovanja…a potom i od celokupnog društva…
Manjak ljubavi prema sebi je najeklatantniji pokazatelj da je neko imao loše detinjstvo…
I toga da neko jednostavno nije dobio dovoljno…
A ne istina koja je nepromenjiva…
To je mnogo više pokazatelj nesposobnosti i defektnosti roditelja…vršnjaka…institucija i društva no nekoga ko je u teškoj zabludi da njemu nešto fali…i da je on sam defektan…
I da svako ko ne veruje u to da je vredan ljubavi…ne može biti u pravu…već ga samo neko nije na vreme naučio pravim istinima…kad mu je to bilo najpptrebnije…
Kao što vam je potpuno jasno da će i pomenuti pas lutalica imati potpuno drugo poimanje života i mišljenje o sebi…i količinu straha ili razdraganosti…na osnovu toga da li je ostao na ulici i nastavio da se zlopati svakodnevno…ili ga je neko usvojio…zavoleo…poveo kući…i počeo da ga čuva…podržava…redovno hrani…i svakodnevno cmače…česka…i nežno se igra se sa njim…
Ukoliko bi to bila dva štenca iz istog legla…
Jasno vam je koliko bi se razlikovali psihološki nakon 3 godine potpuno različitog životnog iskustva…
A zamislite koji onda potencijal imaju ljudi…kojima bi se nešto slično desilo…
Da neko počne uporno da ih voli i podržava…grli i cmače…
I da im stalno ponavlja sasvim univerzalnu istinu koja glasi sasvim jednostavno…i treba da se uči u školi koliko i matematika i srpski jezik…a to je da dok neko diše vredan je…zaslužuje ljubav i lepo…i apsolutno svako ljudsko pravo…pa sa tog Granitnog Temelja može dalje poći da mudrim izborima uređuje svoj život da bude dobar…ispunjen…lep i radostan…
Svakako da je najbolje kada se sve ovo nauči u svojoj sopstvenoj porodici sa 9 godina…
Ali nikad nije kasno…
I u to čvrsto verujem…
Kad biste samo znali koliko je plodonosno kada to neko nauči i sa 19…29…ma i 59…
I kakve su to životne transformacije kojima svedočimo u foteljama preko puta nas…
Koliko je to samo lepo gledati…
Ranjene i prepadnute i izgladnele Štence koji postaju razdragani…srećni i nesnosno smotano…halapljivi Labradori pred našim očima…
Zaista mislim…
Ubedljivo najbolji poziv na svetu…
Svakako jedan od onih sa ubedljivo najvećom satisfakcijom…
Srećno vam bilo Labradori…
Sve sad pronađite i pojedite čega ste bili željni…
Svu ljubav…pažnju…nežnost…radost…smeh…opuštenost i uživanciju…
Naravno da imate svo pravo ovog sveta…
I da zaslužujete to…
Pa dišete zar ne?
To je sasvim dovoljna kvalifikacija…