Ako neku izreku volim to je onda ona stara afrička…
„Kada smrt dođe neka te zatekne živim“
Sećam se razgovara koji se odigrao još dok sam imao vežbe iz interne medicine na četvrtoj godini faksa sa možda i prvim pacijentom na koga sam naleteo u karijeri da boluje od bolesti od koje se definitivno umire veoma brzo ali koga je neobično štititlo intimno ljudsko saznanje u grudima – „E moj sinovac kad bi ti znao kakva je to samo Vožnja bila sve ove godine“…
Sećam se…kao da je juče bilo…tih smirenih očiju…zadovoljnog osmeha…i nekog lepršavog pobedonosnog osećaja da smrt ne mora da bude strašna ako se sa ovog sveta odlazi sa Pričom a ne sa snovima…i izgovorima…
Puno sam tada naučio…
Mnogo više od tada cenim Trenutke…
I mnogo se više od tada bavim Magijom…
Jer stvarati Čarobne Trenutke ni iz čega je možda i najveća životna veština…
No i nagrada je ogromna…
Biti smiren spram neumitnog i svestan da si živeo baš onako kako i treba jednostavno nema cenu…
Tako da…
Čika Brko ako si sada Gore…
Drmni jedno Bijelo Vino na moj račun…i kaži im da razlade još mnogo…
Eto me…gledano iz ugla večnosti… manje više brzo…
Samo još malčice da se naživim…
Samo još malo doživljaja da prikupim…
Samo još malo da budem srećan…
Samo još malo da se radujem…
Samo još malo da se smešim…plešem…pevam…grlim…ljubim i ludujem…
Samo još par pasoša da popunim…
Samo još malo oči i dušu da naparim…
Samo još malo da volim…štitim i podržavam…
Da imam i ja o čemu da ti pričam…kad sednemo k’o ljudi natenane…
Da se ne brukam… 😉